Miris lјudi… vonj zle namjere što se odvojila sa kože i zagrabila kroz šumu do njega, učinila je da sastruže sopstvenu čapru i krene da bježi, iako bi se najradije vratio da ih proždere i raskasapi. Ali, bilo ih je previše… i nosili su srebro. Dosta srebra. Nakovanog na držala. E, od tog mirisa ga je spopadala muka… od tog zvuka u nozdrvama mu se bježalo… do dubina pakla, ako treba. A noć je bila teška i reska… natoplјena salom tmine pod zebnjom od punog mjeseca. Divno ukomponovano crnilo… povolјno za mučenje, ritmično za crkavanje. Bez greške u napjevima. Taman onako kako bi se smrt nekom bez izvinjenja u pleća zaplela… da pritom ne sklizne sa pršlјena, i ostane zadovolјna – tako upletena.

Takva je bila večer… a on je trebalo da bude smrti večera.

* * *

Grabio je put kula. Sila od zvijeri što znade od tihote da bude tiša… zastao bi tek toliko da onjuši zrak – dok mu se zubi i čekinje na leđima ne probude… nakostriješe i od bijesa izlude.

“Ljudi… još su daleko… ali će stići…  Ko god me ovakvog stvorio… bolјe bi ti bilo da me večeras sačuvaš… Noćas mi se ne umire…” – urliknu od prinesene mu sudbe.

Iznad proplanka se nalazila utvrda. Napuštena… prepuna tragova od bogodavnih užasa, kada su demoni pojeli mnoge od dvonožaca… Ostala oronula… ali i dalјe strahotna… kruta… i žedna da se otvori svima. Gladna novog pokolјa.

Jedino mjesto gdje vukodlak može očekivati da se sačuva… donekle makar da se pričuva. Previše je tamo skeleta… a premalo uteklih stopala.

Stigao je do zidina… pa se kandžama zakačio za listu od izlivenog kamena… i krenuo da se pentra. Do vrha.

Bio je snažan… istina… Uplašen… jašta. Opasan… kao niko do tada!

Ali i samotan.

Nesrećan. I zbog toga spreman da se ne preda.

* * *

Dok mu je kalem sa prelomlјenog vjetra mrsio krzno, oči su mu poslale vid daleko… nisu morale da idu predaleko. Sa kule je jasno vidio:

Nјih pedeset… i koji više… dolaze spremni… Stići će brzo… – i poče da reži.

“Dobro došla zvijeri…”

Skoči i izvi se, glas ga prenu… put njega se zaputi, čelјustima krenu… razjaplјena gubica šklјocnu… Imam te! – pomisli u trenu.

Ali se zubi bez otpora sklopiše… na jeziku samo vazduh kleknu… Meso od ničeg otkinu… nečemu što ne pripada ničemu.

Ali kako?…  Kud nestade  prokletnik što mi se kurvinski primakao?

“Ne trudi se…” – nešto iz tmine mračnije izmače – “… na mene ne možeš, sve dok ti se ne prikažem”

“Ko si ti?”

“Atva.”

Plјuvačka mu grlo zastruže. Kako je moguće?

* * *

Samo je vukodlak kadar da vidi sjenu sjaja iz očiju atve… ni mjesec tome nije vičan. Ali ni vukodlak, niti bilo koja druga zvjerina nije vidjela kako atva zbilјa izgleda. Smatra se najlјepšom prikazom koja je moguća… toliko divna da se od lјepote do kosti iskorubaš… Kako i neće, kada je u pitanju duša serafimska. Treba da ih umre na hilјade, da bi se tek jedna uzdigla… povampirila.

Više ga nisu morili glasovi konjanika… što su se utvrde dočepali – sa srebrnim koplјima i dugim mačevima… sada ga je svaka kost bolјela…

“Stradaćeš…”  – reče atva – “Stradaćeš od srebrnog oružja”

“Neću biti jedini…”

“Ali ćeš umrijeti…”

“Hoćeš li se prikazati?”

“Sagoreću te ako me vidiš…”

“Bolјe… nego da me lјudi iskasape…”

“Dobro…” – i atva se odade.

* * *

Svi cvjetovi, zorne boje i svjetlosni mirisi… ne bijahu ravni toj lјepoti.

I bješe istina… od nje se gori.

Dok su se lјudi u kricima stropoštavali sa zidina – prije nego bi zemlјu dotakli, u prah bi spapunjali… Zvijer je i dalјe stajala na kuli, zagledana u istinu o nevjerovatnoj divoti…

Plameni jezičci su je već napola pojeli… još je malo falilo da izgori.

Vukodlak prozbori:

“Nešto bih da te zamolim?”   

“Reci…”

“Mogu li da te zagrlim?”

* * *

Znate li šta u hronikama lјubavi lјude najviše boli?

To što su se anđeli i demoni lјepše volјeli.

Ako misliš da si bolјi… da ćeš atvu da primoliš…

… prije nego se usudiš, da te pitam…

… jesi li spreman da sagoriš?

… Na hilјade će mesa doći i proći…

… ali samo jedan postoji.

            Od njega zagrlјaj ne prolazi.

 

 Milisav S. Popović