– E svašta! – i trupi na kauč pored nje.

– Zlaćani?

– Ma… – skinu kačket, pa bakarne vlasi sinuše da se nagutaju vazduha – …učitelј misli da sam glup.

– Ozbilјno?

– Kako bi ti odgovorila na pitanje “čega se lјudi plaše, a da o tome od čega se plaše nemaju pojma?”.

– Zanimlјivo pitanje… – dodirnu mu prstima prstiće – …Šta si ti odgovorio zlaćani?

– Ono što je potpuno logično!

– A to je?

– Fino sam ustao i rekao da se lјudi nenormalno plaše glutena!

– Molim? – osmijeh nanese na blijedo lice glas rumenila.

– Pa jeste majko… – podiže obje ruke u vazduh – … lјudi se plaše glutena, a nemaju pojma šta je. Svi ga izbjegavaju. Čim čuju da ga negdje ima – bježe ko ludi! Vrište kad vide kiflu.

– Hahaha! – zagrli ga – Dušo moja šašava.

– Zar nisam u pravu? Reci.

– Jesi zlaćani… ali mislim da učitelј nije mislio na gluten.

– Znam… – okrenu glavu i povi pogled u stranu – … znam da nije mislio na to. Očekivao je da kažem “Bog”.

– Kad si već znao odgovor, što si se predomislio?

– Zato… zato što je tako lakše.

Pokuša da se očima privuče njegovim, ali su ostale vezane za pogled koji je pošao hodnikom nekud krivudavo. Pokuša da se privuče bliže njegovim nogicama, ali nije imala snage. Probala je da ga zagrli i prinese njedrima… ali cjevčice i igle rekoše “ne možeš dalјe!”. Zato je uzdahnula i izgovorila tiho, toliko tiho da se slova ne sudare:

– Još si lјut na njega?

Ćutao je. I pokušao da bude namršten… ali i njegovi pokušaji nijesu umjeli da se ostvare. Toliko toga je naslijedio od majke. Trepavice su prokisnule… prokapale.

Bješe u njemu model srca bez vodootporne navlake.

– Zašto će da mi te uzme?

– O dušo moja… Ne vjerujem da Bog ima išta protiv tebe ili mene… prosto je tako. Moraću da odem. Nešto je drugo učinilo da… – zastade, jer nije znala kako da odbrani to što će da učini da nestane. Toliko puta je već iskoristila mnogo toga što je moglo da zazvuči kao čista istina… ali ništa od toga nije doseglo do njega… do njegove bakrom zauste glavice. Jer dijete je tražilo samo da mu mati ostane. I to je jedina pravednost koju svako dijete zaslužuje. Sve ostalo… sve ostalo su samo budalaštine. Sa prelivom od slatke drenjine… a drenjine slatke ne postoje.

Pa je zaćutala. Sa očima naslonjenim na njegove zgrčene dlanove…

Suze su mu postale krupnije… tihe… pažlјive… vodeći računa da jedna drugu ne poremete… da se ne sudare.

– Zlaćani?

Nije mogao da se okrene.

– Zlaćani moj…

Okrenuo se, ali “molim” nije moglo da izađe.

– Sine, ti si moj život. Nemoj više da plačeš… obećaj mi sunce moje.

– Samo ako ti obećaš da nećeš da umreš…

– Obećavam.

* * *

Povijanje pogleda… bilo da je zbog Boga, ili glutena… ili neke druge svejednoće… kod nekoga je toliko teška, da odgovora na nju nema.

Pritajena priča, koja može biti bilo čija… ostaće nijema u moru oblaka što ne daju da se stigne do čistine neba… mimo nje, sve ostalo je budalaština, kojoj ravne nema.

Jer, nije ispalo kako treba…

I sve što je u dlanove isplakao, bilo je pažlјivo… da se među sobom ne pomiješa… a ovako je glasilo:

Oboje prekršismo obećano. 

Laku noć majko…

 Balada o bakru i zlatu…

…bez refrena.

Milisav S. Popović