– E, Zoki?
– Hoće nešto Marijana da te pita… a ne zna đe joj je telefon. (očekivano, ta će se prije javiti na peglu)
– Važi, daj…
– Halo! Milisave, jesi li to ti?
– Nisam.
– Aj ne zezaj… u gužvi sam. Nešto sam htjela da te zamolim.
– Slušam. (neobično,ona nikada ništa ne moli, prosto zatraži… i da ti dva minuta da završiš)
– Gledaj… Imam dvoje drugara. Mladi su. Od avgusta su u Crnoj Gori. Došli su iz Beča i hoće da se vjenčaju u Rijeci Crnojevića.
– Dobro.
– Slučajno im pomenuh da te znam, pa se uzvrpoljili…
– Ovaj, dobro?
– Oni bi željeli da im ti napišeš zavjete. Dogovoreno?
– Maki… polako. Kako kad ih ne poznajem?
– Aooo! A možeš čoče da pišeš o vanzemaljcima ka da ih gledaš svaki dan. – čuh Zokija u pozadini kako se smije – Sve ću ti ja lijepo objasniti.
– Slušam…
– On ima 26, ona 24 godine. On Srbin, ona Hrvatica. Čekaju bebu. Slatki oboje – ko med.
– Čekaju bebu?
– Aha. U martu, valjda. Trenutno su kod tetke u Nikšiću, pa će vjerovatno tamo dočekati prinovu… Podgorica eventualno.
– Jesi li im ti kuma?
– Ne… imaju zajedničkog kuma. Njegovog druga iz Sarajeva… Bio je kod njega u Beču. Pomogli mu da se snađe… Završio tamo fakultet. – udahnu – Mili, znaš… ostali su bez majke.
– Ko Maki?
– Obojica. I kum i mladoženja. Zbog toga su jako bliski… ko braća.
– Razumijem… – i više nego što sam želio – A mlada?
– Sunce malo! Splićanka! Bila nam je na slavi… duša! Stomak do zuba! Poklonila joj ja ikonu Bogorodice.
– Znači, neka mala Jugoslavija.
– Rekoh ti ja!
– A što baš Rijeka Crnojevića?
– Potpuno su zaljubljeni u Crnu Goru. Tamo je zaprosio, tamo će i da se vjenčaju. Kum će nju čamcem da preveze do njega. Da je čeka na obali. Na mostu će biti čitanje zavjeta.
Nešto mi zape u grlu… počeh da rastem u širinu, duša mi dobi brze kilograme i rumene obraščiće.
– Alo, čuješ li me?
– Čujem, čujem… Važi, prihvatam.
– Poslaću ti ja sad njihove slike. Čućete se vi… ali da ih prvo vidiš kakvi su. Med, velim ti. – a onda smiri onaj njen brzi glas i navuče sloj šećera (ko Marijana!) – Mili, volim te.
– Zna li Zoki?
– Pfff, i on te voli. Idem sad, pa javi kad završiš. – a onda se povrati – Nemoj od ovoga kolumnu da napraviš!
– Ne brini jadna! Neću.
* * *
Juče su se uzeli. On je u oči gledao i malo drhtavo ovo izgovorio:
“Ovdje su nekad izlivali barke za vile, pravili ih od bisera, a jedra od listova biturana. Sve koje su po svijetu hodile, odavde su pošle… samo bajku rodu ostavile. Poslije toliko vjekova, jedna se danas vratila. Meni u zagrljaj!
Od sada, pa za sva sjutra, bićeš moja vila od bisera, a ja… ako dozvoliš, tvoja jedra od biturana. Kud god pošli, da budemo skupa… s rukom u ruci, do nebeskog počinka. Da te ne dam, da me ne daš. Prihvataš li da te nosim u njedrima?”
Rekla je “Da!” – i malo se isplakala.
Tako su Lucija i Bogdan postali “puna kuća”, a kum Tarik na malom vjenčanju najveselija faca. Sretoše se tu isti bog sa dva imena, na zemlji koja je nekada bila jedinstvena… a da bi priča bila potpuna, poslušaše me, pa se čula i “Sudbo moja” – divna, makedonska… kunem vam se, melem Jadranom zamirisa.
A ti bepče, dobrodošlo u ovaj ranjeni Raj! U svijet ćirilice i latinice. Na mjesto gdje i dim ima latice. Čuvaj ga i obnovi, molim te! Mi baš nismo znali najbolje…
Milisav S. Popović