“Molimo da dokument bude sakstinktalan“. Ova formulacija je rijetka, obično se nalazi u zahtjevima kada se traži hitan odgovor ili se piše važan izvještaj o stvarima od nacionalne (ili različitostepene) bezbjednosti. Skoro se nikad ne može naći u klasičnoj administrativnoj korespodenciji. Jer je termin vrlo, vrlo “težak”.
U engleskom jeziku “succinct” je prisutan, ali pozajmljen (uzet) iz preteče latinskog. Mi ga prevodimo kao “sažet”, ponekad “jezgrovit”. Ali, nismo mu dali puno značenje (a izraz to, i te kako, zaslužuje). Sakstinkt ili sakstinktizam je nešto što nama samima fali u svakodnevnoj komunikaciji. Ogromna većina ima problema da nađe adekvatnu izražajnost kroz “optimalne rečenice” – u nekom datom momentu. Um, tako, umije da odustane od prebiranja po pojmovima, i ono što izgovorimo, ne bude ni mali dio onoga o čemu razmišljamo… pa pojeftinimo i sebe i sopstveni jezik. Misao biserna, a izražajnost splačinasta.
I ovim smo, mahom, pojasnili lingvističku komponentu sakstinkta.
Sad zalazimo u interesantnije polje – mentalno mapiranje. Prije toga, brzi rikverc… Tragovi drevnolatinskog “succinctus” (čvrsto umotan, sažet) – potiču od glagola cingere (opasati). U svojim najranijim upotrebama succinct je značilo „zatvoreno“ ili „zategnuto nečim/pritegnuto nečim“, i, kao takvo, koristilo se kao prikaz one odjeće koja je okružena (opasana) trakom. “Sankstinktalni” dokument, ili sakstinktalno pisanje je ono koje mora biti “kompaktno, sa čistim i jasnim značenjem, u što manje riječi”. A šta je sa izradom mentalne mape? Kada se od osobe traži da razmišlja saksinktalno – zapravo se insistira na procesu očišćenom od zateznih emocija i traži produkt (misao) koja je “najbolja moguća, lišena svih subjektivnih periferija”. Jer… utvrđeno je da životno samosabotiranje, upravo dolazi od čovjekove (nesvjesne) prakse da mu je postupak razmišljanja opterećen emotivnim prtljagom (loše ili bolne uspomene/iskustva). Zato se i mnogo ne pomičemo kroz bitisanje – um konstantno kuvamo na loju krepalih emocija i zalivamo kiselim sokom suza.
I sad, zar ne bi bilo bolje po nas da se naučimo sakstinktalnom vidu razmišljanja? Sigurno bi bilo praktičnije. Sigurno bi nam rotacija i skakutanje po planeti bili brži… postojanje svrsishodnije. Učinkovitije. Samo… samo da opet i ovo nije pošlo na pogrešno mjesto i za pogrešne ljude. Umjesto da klasične škole razvijaju metodu sakstinktalnog razmišljanja kod djece sa potencijalom i talentima – metoda je završila u vojnim akademijama. I to njena nakaradna verzija. “Školuju” se lica sa fokusom za što bolji vid ratovanja (“nemoj ništa lično da te u tom naumu poremeti, samo traži šta je bolje – eliminisati ili onesposobiti”). Izuzetno uspješna metoda, ali ne za nove generacije naučnika, muzičara, inovatora… već za robotizovanu plastiku koja tačno zna kako se najefikasnije ubija.
Konkretna, optimalna sažetost. Data destrukciji. Pa se onda pitaš kada je najpotentniji aspekt iskorišćen u tu svrhu, kako smo, pobogu onda još živi?, i kako uopšte progres postoji?
Zahvaljujući blagodeti spontanosti. Ima ljudi, koji samostalno, uzgred i uz sijaset faktora sreće – razvijaju lični sakstinktizam. Oni su slučajni svetionik, kroz sve ove epohe, koji je spašavao čovječanstvo da se ne nasuče na hridi sopstvenih očnjaka. I Tesla je jednom, na pitanje novinara, koja mu je od engleskih riječi u njegovom radu najvažnija, odgovorio “Bila bi to “succinct”.”
Doduše, metoda sakstinktizma ima jednu manu… Zapravo, interpretativnu omašku. Sitnu, ali je ukalkulisana. U svim stručnim spisima stoji da nas loše emocije, a posebno teške uspomene dovode do kolapsa. I da u tom lavoru, za života, svakodnevno peremo sve nove događaje… Dodajemo bol, lijepimo trake nesreće na sve premijerne haljine. Jer smo dušu dušom zatrovali. Gledamo, razmišljamo i govorimo kroz njene rane.
Ponoviću, ostalo je upisano da nas loše uspomene dovode do duboke boli. Ali, tu pogriješiše. Jer nas upravo one lijepe, što zauvijek odoše, izburgijaju do sržne tuge.
To su jedine bogomoljke, koje se zauvijek ćute.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237