Moja verzija: Vraćao sam se svježe ofrican od brice. Skrenuh putem malo ulijevo, a desno od portuna. Nagazih na vrelu stazu na kojoj se razlilo stvorenje raširenih krila. Prvo pomislih da je slijepi miš… no ne bi bome, već – lastavica! Poletarac što se od vrućine zalijepio za pločnik. Uzeh ga najnježnije što sam umio. Nije se otimao. Samo je izbacio jezik i zacoktao par puta udarajući u gornji kraj klјuna. Iz kafića pored dopirala je pjesma “Čarli, kako vreme prolazi…”, pa mu se tako i obratih “Čarli, druže… kako je?”. Isprva htjedoh da ga na isto mjesto vratim i ostavim, možda ga nađu njegovi, ali svuda okolo je pomalo lud komšiluk… Začu se “tras!!” – iza leđa. Pade odnekud harmonika. Rasu se i zazveča. Neka maca skoči, frknu pa strknu… uteče niz južnu stranu. E, sad… nisam smio da ga ostavim. Ovdje se gađu harmonikama. Prođoh s njim kroz portun. Nosio sam ga do kuće dok je ptić zgučeno odmarao držeći se za kažiprst. Iza nas je ostalo brblјanje odraslih lasta. Na Internetu sam pročitao kako poletarci obično nemaju dovolјno snage za duži let, pa često završe na tlu… tako jadnici i nastradaju. Čarli je izgleda, doživio toplotni udar… savjet je glasio da lagano duvam u njega dok se znojava perca ispod grla ne osuše i raskomote. Tako sam duvao i duvao… a on poče malo pomalo da okreće glavu, zažmurio, i raširio krila. Ali nije htio da se makne s prsta. Vidjelo se da uživa. Čim je povratio gram snage, prinesoh mu čepić vode. Isprva je klјucao plastični obod, onda je naučio da podigne vratić kako bi kap skliznula niz grlo. Prošetao sam ga po balkonu, pa kroz kuću, kad smo stigli u sobu počeo je da cvrkuće… glasan mali stvor! Skakutao je niz, pa uz prst, mahao krilima i kreštao… pri tom, direktno me gledajući u nos. Ništa slađe odavno nijesam vidio. Isprštio sam kašikom zrno indijskog oraščića, narezao sitno komad kajsije i smlatio lopaticom dvije muve… sve servirao na poklopac od tegle i prinio Čarliju. Gledao me nekako tipa “hvala, ali ne mogu”. Rekoh sebi: skapaće ako nešto ne pojede. Uz pomoć prijatelјa stupih u kontakt sa djevojkom koja je ornitolog pa svi pođosmo do nje… Nahrani ona Čarlija crvićima. Slasno ih krmence proguta. Vratismo se kući. Ostavismo ga na balkon, i povukosmo se u kuhinju. Baš kako nam je ona rekla. Nije prošlo ni dva sata, Čarli je prizvao čitavo jato i odlepršao sa familijom i drugarima. Okrijeplјen. Bio sam baš srećan, znate. Iako sam nekim čudnim spletom okolnosti tog dana izgubio 20 evra i nisam mogao da pronađem peglu. Sjutra ujutro sam opet prošao putem gdje sam našao Čarlija… Malo sam se istraumirao jer sam naišao na zadavlјenu mačku koja je visila sa oluka… Ali, makar je Čarli negdje daleko i dobro. Sa vrha zgrade pade boca piva, umalo me ne pogodi… Čuh i neku ciku… Čarlijev cvrkut! Kako je to samo bilo sjajno!
Čarlijeva verzija: Imao sam vrhunski plan, odmah da vam kažem! Samo da nije ona ćelava budala naišla. Pravio sam se da sam povrijeđen i čekao… strplјivo čekao da u zamku upadne onaj zlotvor od mačketine. Ta zvijer nam je pojela nekoliko prijatelјa i dobar dio ujčevine. Moji su odozgo ćutali pored harmonike i čekali na znak. Repom od oka sam primijetio kako se primiče. Sklupčala se rospija pored žardinjere i taman spremala da naskoči i da me dokusuri. Zaustih da zacokćem jezikom… kad me ona avetinja uze u ruke! Sve ode dođavola! Gledao sam kako savršeni plan propada. Kako se rasipa tu pred mojim klјunom. Posmatrao sam kako harmonika pada i maši. Kako zlotvor trči niz ulicu. Nepovrijeđen. Maca utekla, a ćelavac me gnjavi po ruka. Šok! Bio sam u šoku!
Onda me blento odnio kući. Čim smo ušli, ovaj se sazu… Od bazda s nogu mi se zavrćelo u glavu. Iznio me na balkon, ali sam bio opijen. Pomislih, taman malo vazduha… kad kreten poče da dahće u mene! Oklapi me po očima. Pokušah da se odbranim krilima, ali nije pomagalo. Duva li duva! “Operi zube prijatelјu! A batali cigare!”. Puvao je u mene jedno pola godine, čini mi se. Vid mi zamuti. Onda mi prinese čep vode, pokušavao sam da mu pokažem da pijem samo mineralnu… na kraju sam morao da progutam koji gutlјaj. Samo da se majmun skine sa kloake. U glavi mi je bila ona prokleta mačka… pa sam se pitao šta bi Bata Živojinović uradio na mom mjestu… iskoristio bi najbolјe iz nevolјe – eto šta. Natjerao sam budalu da me provede kroz kuću. Ni na šta zanimlјivo nisam naišao. Moš zamisliti, još skuplјa igračke iz Kinder jaja. A onda, u sobi, primijetih peglu. To mi treba! Počeh da se derem na njega “Daj mi peglu pizdo! Čuješ li! Daj mi je odma! Rokiću te u nos!” A on mi napući ona debela usta i prozbori “Aaaa, ništa slađe nisam vidio!”.
Klonuh. Daje mi kajsiju neopranu i mrtve muve. Umalo se ne ispovraćah.
A onda me odveli kod neke ženske… razvalila mi klјun i ubacila dva crva… htjedoh da joj viknem “Alo! Slanine sestro! Daj slanine!”, ali “mlјac, i crvi su bili dobri”.
Ostavili su me na balkon. Nije ni primijetio da sam mu krišom uzeo peglu i izvukao iz džepa dvadeset eura. Sačekao sam da zaspu, i zviznuo put neba. Ekipa se pojavila i rekoh im “promjena plana”.
Čekali smo je strplјivo to veče… onda se mačketina konačno pojavila… Zagegala kučka… Zaskočili smo je sa peglom i zadavili gajtanom. Zakačili smo je za oluk, da bude opomena drugima.
E, da… sjutra je ćelavac naišao opet onuda. Napili smo se piva od njegovih para – pa sam ga gađao flašom i viknuo mu “Opra li više te noge seronja?!” Kad me čuo, kunem vam se, otišao je sa blaženim osmjehom dalјe. Kakvih budala ima među lјudima.
Milisav S. Popović