Svakorodne kvalifikative davaše planeti – poslednji u nizu glasi “živimo u svijetu samotnih”. Teorija je mnogo. Niti jednom napisanom retku ne fali istine. Kad već osvijestismo razloge zbog kojih se držimo uz zid, zašto se onda ne pomjeramo? I, još bitnije… treba li se uopšte micati?
Odgovor leži u sasvim očekivanom procesu. Radi se o “evoluciji sopstva“. Planeta postaje sve komfornija za pojedinca, zato se tamo neka duša i drznula da „sebe cijelu“ voli više od toga da bude nečija „neophodna polovina“. Vele da je sazrelo vrijeme saživljavanja sa sobom, umjesto nekadašnjeg preživljavanja grubog svijeta uz pomoć partnera. Zaljubljenost koju „ja“ osjeća prema „sebi“ nikada nije bila jača. Kompromisi, tako karakteristični za naše roditelje, za neka ranija doba, više nisu potrebni stasalim generacijama. Niko više ne želi ni za milimetar da uvuče nokte, očekujući da će naići osoba koja te ljubi baš zbog kandži. Nešto ipak ostaje dio standardne opreme: damar da voliš je opstao, potreba za nekim takođe… samo su kanda skalali na drugo i treće mjesto. Na tronu je zasjela želja da budeš obožavan(a). Nemojte se prevariti, ovdje se radi o nečem većem od običnog sebičluka. Kao da smo nakupili iskustva pređašnih života (karmički možda baš od predaka) te postali nekako umorni od pomisli da se trud ulaska u veze (brakove) na kraju ipak ne isplati. Previše sičije i nerviranja. Previše brisanja tuđih dupeta pa zaboraviš kad je red na tebe da sereš. Ranije hipoteke nad prohujalim dušama čine današnje “zaduživanje” daleko opreznijim.
No, kao neko ko uistinu vjeruje u vezu… pa čak i zdravu poligamiju, pokušaću da bacim pojas za spasavanje upravo onima što ne vide da samovanjem propuštaju dobru zabavu.
Svaka biljka ima sličan korov, ali je zasebno održavanje tipično drugačije. Zavisi od sorte. Neke zahtijevaju više vode i svjetlosti, druge svega kap i relativnu tamu. Ako bismo odlučili da proces ujednačimo, pa ulijemo u svaku saksiju jednaku količinu vode, izložimo određenom intezitetu svjetla… napravićemo pokolj. Slično sa vezama. Ako nisi siguran da znaš da održavaš biljku koju si kupio, ne zalijeći se u botaničku baštu. Bršljeni ne zahtijevaju mnogo brige, samo im pruži slobodu. Nježnije travke što pupolje iziskuju da im bude stalno toplo, i da ih okrećeš kako se sunce kreće. Neke lale insistiraju da svakodnevno bleneš u njih. Ljubičica traži da je poštuješ… a kaktus, da ga ne maziš. Nije strašno, ako si po prirodi papučar, samo tada ne nabavljaj mesožderku.
Ovdje se ne radi o kompromisu, jer bi on podrazumijevao da si se na pola ugasio… Govorimo o jednom tako prostom postupku, koji mnogi zanemare. Slušaj sebe, ali saslušaj i drugu stranu. Od želje da ne budeš ugroženi rob, mnogi postanu rogati robovlasnici. Znači, slušaj! Od mnogo buke i brbljanja zaboravili smo da ispružimo uši na sto i zavežemo labrnje, na kratko makar. A svako o sebi izgovori nekoliko uputstava za upotrebu tokom jedne tihe rečenice.
Takođe, kaži zbilja šta misliš. Ne guši svoja stanja. Trudi se da tada ne uvrijediš nikoga. Ako ne prođe dobro, vrati se brale u osamu… bolje no da zakoračiš u brak iz pakla.
Poput socijalnih mreža… i u realnom životu ljudi te validiraju. Nekako uvijek očekuješ više lajkova nego što si ih dobio. Trudiš se da svijet privoliš da konačno ukapira koliko si neizostavan materijal za obožavanje. U međuvremenu zaboravljaš da i ona baba sa trećeg sprata, prodavačica iz marketa, klinja na biciklu… ma, vascijela planeta, ima posve isti stav. Rade identičnu stvar – da budu posebni do granica pucanja.
Obrni-okreni, ovo je zbilja vrijeme samotnjaka. Možda to i nije loša postavka. Za predstavu koja se trenutno igra, može se ispostaviti da je samotnjačka upravo i najbolja uloga. Sve je u redu, samo ako time nisi postao usamljena osoba. Jer, usamljenost reže džigarice, nikako samoća. A toliko je među nama usamljenih ljudi koji se vuku po lošim brakovima, teškim zajednicama, otrovnim porodicama… Grdnih scenarija, zbilja, posvuda.
Dok se predstava odvija, često ima mračnih činova… u tami je teško naći sličnog. Ako i naletiš – pokušaj da sačuvaš.
Jer ima jedna lijepa poluistina… lako je zavoljeti nekoga, ali je izuzetno teško naučiti ponovo voljeti tog istoga. A zašto je poluistina? – jer, svi nosimo lažni sjaj tokom magije prvih pogleda.
Svuda ima nikoga za nekoga. Svuda…
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237