Pretvorili smo se u prah i šapat kad se to dogodilo… “To” nas je ujedinilo i učinilo bespomoćnim ujedno. Jer, dockan smo se pribrali. Kako govneni lјudi zaborave u šta smo se presložili, u kakvu gamad, dok se vaskolika opasnost nije obznanila. Tada se za ruke hvatamo i jedni od drugih tražimo spasa, sve ostalo zaboravlјamo… samo, ovog puta bješe kasno. Previše kasno.
A sve je počelo odronom. Čudna šilјasta tvorevina u nedokučivom planinskom grlu masiva sa koje se led odlomio. Štrčalo je cijepajući smrznuti vazduh. Nadvisilo pokušaj da ga pogledom dokučimo. Nazvali smo ga Igla. Drugi, prosto “objekt”. Dugačko i debelo poput sekvoje. Činilo se da ga je neka ruka sa nebesa tu namjerno posadila, duboko zabila. I taj metalni odzvon, kao da je vještački tvoren… ali od koga? Kada? Tu je bio eonima, mnogo prije nas. I nije dalo da se uznemirava… Da smo makar znali… da prokletinju ne diramo.
Prva ekipa je ujedno bila i poslednja. Vojna jedinica i nekoliko naučnika, potrpani u helikopter.
Čim su se primakli, čim su prišli na nekih stotinak metara, Igla se probudila. Udari sila u njoj i iz nje. Vibracija ih zatalasa, odgurnu… Naglo. Pokušavali su više puta, iz više pristupnih uglova, ali tvorevina nije dozvolila da se približe, kamoli spuste. Dobili su naređenje da se vrate. Svi osim budale koje se raskačila na nekih dva kilometra, da odatle snimi Iglu.
Bolovi i tegobe počele su još dok su letjeli nazad, ka bazi.
Kad su stigli, Sonja je tražila da ih sve upute u izolacionu komoru. Krhka i slabašna naučnica, bješe najpribranija, najhrabrija:
– Uklјučite kamere i pratite! Ali ne otvarajte vrata! Čujete li! Ko zna šta smo zakačili.
I onda smo gledali u šta su se pretvarali. Užasnuti. Sa ogromnih ekrana se razmotala tragična predstava… agonija. Najgori su bili vrisci, i taj čudan zvuk u pozadini… kao, kao kad se rubi kamen kad se led u njega uvari. Tijela su im se grčila, tresla, sabijala. A onda su naglo umuknuli. Otvorenih usta, zatvorenih očiju – krik osta u stisak. Preko kože im se navuče skrama, koja se nakon nekog vremena (možda pola sata) stvrdnula. Ličilo je na koru drveta. Do dva po ponoći gledali smo u tajac i prikaz zbog kojeg smo se usrali. Bili su udrvlјeni! U položaju bebe, obmotani i… i mrtvi!
– Da li je iko dolazio u dodir sa njima? – prvo pitanje nakon konfuzije.
Niko, srećom, baza je brzo reagovala.
No, kasno smo se sjetili. Onaj jedan što je zaostao… šta je sa njim?
Kad smo saznali, tada je svijet krenuo da se raspada.
Zaraza je krenula. Razularena.
*
Prvi kontakti su bili spasioci, pa saniteti… potom svi u nizu koji su se i makar o nekog očešali… Do utorka su kontinenti jedan u drugog udarili. Sve, mlado i staro, bolesno i zdravo, sve je bilo zaraženo. U svega nekoliko časova postali bi zgrčeni i okoštani. Niko nije znao šta se dešava, panika je razbila svaki pokušaj karantina… svi su želјeli da nekud uteknu. Čitave kolone auta bi sustigla epidemija. Neke u koraku, druge u jecaju.
Do srijede, trećina čovječanstva se u “koru” obmotalo… do petka neće ostati niko.
Nama iz baze nisu dali nikud, a sve smo znali. Svemu smo prisustvovali.
Samo pratili, i plakali.
Naređenje je stiglo u srijedu veče. “Zaražene spaliti!”.
Sve vojske svijeta su krenule. Vatre pakla su proždirale, gutale.
Nebo se u dim i gar presvuklo… Bože, kakav smo oganj pustili!
A, mi iz baze smo samo posmatrali.
Do narednog ponedelјka, zarazu su usporili.
Bilo je nade da će svijet možda i preživjeti… Vatre se nisu smirivale, niko još nije shvatao kakvu nesreću smo dočekali… jer, lјudi su bili zatečeni. Izgublјeni. Nјihovi spalјeni.
Nakon deset dana, pandemija se saplitala… vatra je pobijedila.
Čekali smo da nam jave šta će dalјe biti. Čekali, a onda neko iz baze uznemireno viknu:
– Gledaj!
Iz komore, gdje su oni prvi stradali, gdje su ukošteni leševi ležali, dolazili su zvuci… nalik suvoj kori što se sa stabla svlači, lomi.
Prvo su stupili vojnici, nagi, zdravi. Poskidaše sa sebe zaostalu krlјušt.
Potom i Sonja. Donekle ošamućena, ali prava i jaka (kao što nikad bila nije za svoga vijeka!).
– Ču-čujete li me… – glas joj bi zvonak – … Ovo nije zaraza… već čaura!
Blenuli smo i ćutali. Blenuli u nju, pa na vatre sa drugih ekrana.
Šta smo ovo učinili?
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237