Je li bilo srama u tim želјama?
Možda… ali ga nije bilo briga.
Čim zov ozimih kupina krene da tinja… nema te nebeske sile koja bi ga zadržala. Iz jazbine bi izmolio njušku (da locira gdje se tačno slad probudila) pa bi se gizdav provukao – i jurnuo u potragu za poslasticama. Još su mu njegovi u bijesu i molbama stalno ponavlјali da je rupa jedino mjesto gdje treba da bude vidra. Posebno zimi, jer toliko vukova lunja naokolo, toliko izgladnjelih lisica… Čitava šuma zapravo spremna da raščereči pile ili kopca, kamoli meso sa njegovih masnih rebara. Prosto bi ga svaka grana posrkalala, bez ustezanja. Bješe studen kada je i buba poput međeda.
Opet, želјa je bila jača od straha. A ozime kupine, modre od decembarskog štipanja, savršena prilika za praktikovanje grijeha.
Kad vidra nešto voli – tu se drugi ne pita.
Toliko drugačije nego kod lјudi… tako suprotno od čovjeka.
* * *
Izletio je brzinom isplaženog pogleda.
Jurio ka kupinama… onamo gdje dopire zvuk mirisa.
I ufitilјio samo pravo… do proplanka, iznad šumarka. Gust drvored ne tako velikog gaja… opakog do posrtanja… a tuda se moralo proći. Nema prečice, bez prekrajka.
Uh, taj miris!
Nјuška mu postade vlažna.
Snijeg mu se lijepio za brkove. Krzno mu zasija od brazdi mraza.
Tamo! Tamo! Tuda! Moram! Odmah! Sada!
Kad najednom! Oštar udar lošeg predosjećaja.
Kurjak! Samotnjak! Onaj što zna kako se preživlјava.
Djelovao je kao bolest koja je pucala od zlog zdravlјa.
Čapre svezane za kosti, lobanju i kandže.
Užasna prikaza izgladnjele spodobe.
Iskočio odnekud i razjaplјenim grlom nasrnuo na njega.
Plјuvačka se rastegla lјubeći pahulјe.
Smrad potrebe za žvakanjem… grđi od onog koju smrt imade.
Srce mu se stegnu u vrisak bez nade.
Ali nije zastao.
Kupine!
Tamo! Tamo! Tuda! Moram! Odmah! Sada!
Izbi nekako do kraja, domognu se čistine podno glavice.
Kupine su lenjoguzo galile, posmatrale ga onako nadžidžane.
Falilo je još samo da se ispenje.
Naskoči, preskoči, zagrabi… i nađe se! Okružen grijehom, preostalo samo da se najede.
Zadihan, ne okrenu se… znao je šta će da ga snađe.
A iza… zvijer. Još samo dva trzaja… pa da ga raspoluti.
Pomirisa kupinu… zažmuri… šapicom ćušnu jednu granu.
Skliznu pritka niz padinu.
Vuk se zbuni. Ali nastavi da se penje.
Dotače grana čistinu. Probi neku ledenu plahtu.
Iz nje stijena grunu.
Zakotrlјa se po rubu glavice.
Udari u deblo, pa se odbaci… o drvo se na kratko zakači, pa se još silnije unazad vrati.
I taman kad je kurjak trebalo na proplanak da preskoči, kamenčina ispod njega zavrišti.
Uz tresak pade… led raspuče.
Voda se uzjoguni, preko proplanka isteče… Zahvati sve… i vuka za sobom povuče.
Bješe kurjak zaboravio da je glavica zapravo ostrvce… zaboravio kako sve to izgleda na prolјeće.
Vidra osta okrenuta da ne gleda… rijeka zlotvora otekla… nije više opasnost osjećala.
Kupina se najela… i kad je mjesec bio iznad predjela… u jazbinu se vratila.
Sita.
* * *
Nemoj slučajno da izgubiš taj zov u sebi što te poziva da se zasladiš.
I da moraš da prođeš kroz oganj ili hilјade oluja – uspjećeš da preživiš.
Sudbina je na drugoj strani.
Tvoja glad je tvoja istina – i takvog te definisala.
Milione je pojela sigurnost jazbina.
Logika je jasna… sve je u prilikama.
Ne ispuštaj… ne propuštaj. Iako je zima.
Ali prije toga, spoznaj ambijent… njime ovladaj.
Zapamti koja grančica dovodi do zemlјotresa.
Nauči kako žrtva može da savlada predatora.
I ufitilјi samo pravo… pravo, do proplanka.
Šta god bila tvoja kupina.
Svijet treba da upamti ko si i sa kim ima posla.
Nema te nebeske sile koja bi te zadržala.
Sve što treba… treba da te nije briga.
I tako moj brate… počinje tvoja knjiga.
Budi, bre, vidra.
Milisav S. Popović