Stari lјudi i njihova unačad… kad hodajuće uspomene paze i maze krotko nasleđe. Pletenica od mahovine i pupolјa. Kao zahuktali vagoni iza lokomotive što je usporila. Nešto ih tako jako sveže, neka paterna sila… sveže bez čvorova. Vjerovatno najlagodnija spona za koju je porodična krv kadra… Ako ste imali dobre đeda i baku, kažu da ne možete biti loša osoba. Posebno ako imate neki doživlјaj da prepričate. Kao što danas činim pred vama…

* * *

Ako prostrem veš vani, a počne kiša, hoće li se roba osušiti?

Hoće… eventualno.

Zajebavaš li me to baba?

Ne, i pazi na jezik mali.

Pa kako će se osušiti kada kiša počne da lije?

Nisam rekla da će odmah da se osuši… moraš da sačekaš da kiša prestane. To ti je eventualno.

Pff! Tako može da potraje.

Sinko, pojasni mi nešto… ako uđeš u more da plivaš a počne kiša, šta ćeš da uradiš?

Ostaću u vodi… ionako sam mokar.

Pa jel vidiš sad vezu?

Između mene i veša? Ne.

O, kako te tako glupog odgojih… Kad si već mokar, nije te briga hoćeš li se još smokriti. Znaš da ćeš se eventualno osušiti. Ali oni što su na obali uzeće da viču da izađeš… da se ne skvasiš.

E?

Pa zar ne vidiš – sve je u tome u kojoj se ulozi nalaziš. Postoje oni što im se nešto dešava, i oni što dešavanje posmatraju. Često ti što blenu misle da znaju najbolјe… jok more, onaj kome se dešava jedini može tačno da zna šta da učini.

Polako bako… polako.

Slušaj me, ako tebi ne smeta da se skvasiš dok si u vodi… mokrom vešu je svejedno hoće li mokar ostati još nekoliko sati. EVENTUALNO će se osušiti. Kao i ti. Onima kojima to jedino smeta su oni koji su već suvi. Razumiješ li tintaro bakina?

Baba… gubiš me!

Sine… mi možemo da bježimo od nepogoda, ali ne možemo da im uteknemo. Nekad je najbolјe prihvatiti oblake. Obično se to dešava kada smo tek iz neke poplave izašli. Ljudi tada bježe, istina… i zabiju se u kutije. Ne shvataju da se lakše skvasiti kada si već vlažan. Zato mi zaziremo od nepogoda, zateknu nas dok smo suvi.

Ali baba tako možeš da se ponašaš samo ako je napolјu toplo.

Pa sve muke i dolaze s lјetima naših života. Kada nam je najugodnije.

Hm. Počinjem da hvatam. Šta ako kiša bude prlјava?

Opraćemo veš ponovo. Eventualno će se osušiti.

A šta ako kiša bude padala danima? Roba će se sva otegnuti, razvući.

Zato što tako treba… mijenja se zbog navale tegoba. Čim se osuši vratiće se u formu u koju je navikla. Opet će biti lijepa. Možda i lјepša. Ko zna?

Zar kiša ne čini da se tkanina pocijepa?

Ne uvijek… Zavisi od toga kako je prošivena i od kakvog je platna. Čak poslije kiše može da ojača. Košulјa naprimjer postaje čvršća, na ramena salivenija.

A tvoj stolnjak? Onaj što ga voliš?

On će sigurno da strada. Iscijepaće se od težine što ga je smočila.

Pa zar ti neće biti žao?

Ne… jer je njegovo vrijeme prošlo. Zapamti, ništa nikad ne ode bez cijepanja. Prnje propadnu od previše pranja… život propada zbog previše života. Ali to ne znači da ćeš ih sačuvati ako ih složiš i u kredenac. I košulјa i život se nose dok ih ne pohabaš.

* * *

            Stari lavovi mog djetinjstva su bili hrabri zaštitnici. Teritorijalni, i vrlo blagi. Dozvolili su mi da se igram sa životinjama raznim. Nisu me naučili da lovim, niti da njušim tragove… Ali su me mnogo volјeli i dali su mi zvijezde da sa njih plјuckam po savani. Ovu priču ne upamtih zato što je od onih najmudrijih… već zbog toga što sam zbog nje zapamtio kako diše obraz kad se okvasi. I znate šta… velika je razlika između mirisa suza i onog smočenog od kišnih kapi. Ali ako dovolјno dugo izdržiš – sve se eventualno osuši. Tako hoće obrazi. Takve su sve kožne stvari. I poput veša na žici, kad se od plјuska otegne – postoje štipavice što te drže da se ne otkačiš. Zovu se nevidlјivi kolibri – jer su me tako naučili moji stari… drugi mi kažu da su to zapravo anđeli.

            U čast košulјama rukava odranih… što su bile uz nanu i deku kad su ih grizli talasi.

 Milisav S. Popović