Humka, na južnoj strani groblja – sa svega nekoliko kamenih stubića… i jedva vidljiva ploča. Ugravirana slova:
O koncu mraka… kad zaćuti miris ljudi, a zaurla vonj đavola… u uglu čekanja… odavno piše, a zauvijek će da stoji – moja si istina.
Ljubav koja me razapela, rasjekla i utamila.
Neće ovdje biti ni groba ni spomenika…
Samo krvavi led sa potpisom pjesnika.
* * *
– Smiri te ruke… – klepnu ga po prstima – Ne možeš tek tako da grabiš protootip.
– Ali, prijatelju, moram da vidim.
– Polako! Da ti objasnim…
Izmače se korak i slegnu: “Slušam.”
– Prvo… nismo ih iznosili iz laboratorije, još. Tako da nisam siguran kako će da izgleda vani. Otprilike očekujemo isto.
– Ima li kakvo punjenje?, baterije?
– Nema. Sve je u staklima. Tu smo ugradili filtere i nano-sočiva.
– Samo ih stavim?
– Da.
– Otprilike kao obične naočari?
– Tačno. Kao obične naočari u koje je uloženo osam godina rada i hiljade sati programiranja.
– U čemu je onda frka? Daj odmah da turim đozluke.
– E! Nije samo to… U moru kandidata, ti si izabran jer nisi “obični” daltonista. Primjetio sam neku nesvakidašnju varijaciju… Osim što vidiš svaku nijansu boja kao monospektralnu sivu ili bež… posjeduješ određeni “zarez” na moždanom grebenu koji dovodi do protanomalije i deuteranomalije.
– Oću li da umrem?
– Ne budalo. Nego si onemogućen da prepoznaš crvenu i zelenu… ma šta god uradili.
– Dobro? – iskrivi obrvu – Znači da neće da radi?
– Hoće… jer ni ovo nisu obične naočri za korekciju daltonizma. Naime, taj “zarez” kod tebe je doveo do određenog premrežavanja mozga. Klasična nauka je smatrala da neuronska mreža ne predstavlja nikakavu svrhu… samo bezazalena anomalija. Međutim, ispostavilo se da oni koji imaju protanomaliju i deuteranomaliju posjeduju eho-senzornost. Mogućnost da vide ono što obični ne mogu. Samo im treba instrument.
– Aha. – klimnu zainteresovano – A šta ću to da vidim što ostali ne mogu?
– Emocije.
– A?
– Zapravo, vidjećeš ispliv boja iz osoba koje budeš gledao.
* * *
Bilo je nevjerovatno i zastrašujuće. Naočari su radile. Vidio je sve.
Sve što su drugi nosili u sebi.
Toliko žutih talasa iznad nasmjanih lica. Tuga.
Povremeno bi vidio, ali samo povremeno – plave trake oko nekih glava. Istinska sreća.
Zelena – briga. Narandžasta – spokoj. Crvena – strah. Crna – mržnja. Tirkiz – samoća…
Uh, toliko teških tirkiznih jedara iznad ramena.
U početku je samo gledao, sa vrha stepenica Instituta… Blenuo otvorenih usta. Onda je počeo da se spušta, korak po korak… dok nije stigao do pločnika.
Zavirivao u svakog prolaznika…
Tirkiz, žuta…
Tirkiz, crvena…
Crna, tirkiz…
Tako malo plave… tako malo plave… skoro da je i nema.
Nije ni shvatio da se udaljava… da trči ulicom i blene u lica.
I oni su gledali u njega. Kao da su znali da ih kroz te neobične naočari vidi… zbilja vidi. Pa bi se posramili.
Pobjegao je… pobjegao na kraj grada… Nije se osvrtao na dozive prijatelja.
Ni sam ne znajući kako, ušeta među humke… u šumovit gaj starog groblja. Tu, gdje više nema mjesta za nove putnike.
Udahnu… jer nije bilo boja u plahtama. Samo kolorit prirode što se ne mijenja.
Šetao je tako u gumi od gustih minuta… a onda mu nešto na južnoj strani privuče pažnju… jedna humka, sa nekoliko izlomljenih stubova.
Zagleda se… zagleda… pa zaplaka.
* * *
– Tu si čovječe! – zadihan od trčanja, nalegnu mu na ramena. – Zašto si odjurio?
Ćutao je, vlažnih obraza… zagledan u zgužvan kutak.
– Šta je bilo?
– Tamo.
– Šta vidiš tamo?
– Ljubičasto… mnogo ljubičaste…
– A, šta to znači?
Okrenu se i skinu naočari…
– Slomljeno srce.
* * *
Kad ljubav preživi smrt… pa izvire.
Ljubičasta pričo… vidim te.
Milisav S. Popović