Opi je užitak. Zelena gora pod debelim jorganom, a sunce izlizalo koru snijega, pa ga usjajilo. Nema razglednice niti ukusa što se s ovim moglo porediti. Držala je prozor otvoren, sve do momenta dok nisu stigli do gostione. Onda prigušena prostorija preuze palicu… sada se miris kafe i domaće hrane dokopa pažnje. Zubi joj se oznojiše. Bogme je ogladnjela… a i njih trojica.
Nagrnuše na kačamak. Zveckanje tanjira i čegrljanje po zidovima čera sa kisjelim mlijekom. A onda im popadeše pritisci, a duša skliznu u trbušine.
– Hvala Vam. – pruži novac gazdi.
Ovaj krenu da valja po torbici, tražeći kusur, kanda.
– U redu je to. – njegova ruka brže bolje uteče iz torbaka, pa se ponizno nakloni – Nego, koliko još do Gornjeg Uskog?
– Gornje Usko? – okrenu se put prozora, kao da odatle tačno vidi kuda gleda – Ako krenete glavnim putem, nekih pola sata… otprilike dvadeset kilometara. Da nije snijega, mogli biste uz boan, ali tuda ni vaš terenac sada ne može.
– Odlično. Hvala Vam.
– Izvinite što pitam, kojim poslom? – muškarci ga ošinuše – Ovaj, tamo više nikoga nema.
– O, ima, ima. (lice joj se ugrubi)
– Niko vala, sem… – stade i ublijeđe. Pređe pogledom preko sve četvoro. I liče, baš liče na one betne pojave… inspektore i kojekakve državne njuške.
– Nemojte ga dirati. – reče tako, da se jedan od grubijana izdiže.
– Znači, i Vi ste znali? – nakrivi glavu – Svi su izgleda u okolini znali, i niko ništa nije preduzeo.
– Nemojte ga dirati. (ponovi)
Spusti na momenat vrat, pa kucnu noktom o masni astal – Gospodine, ne znam koji su vaši razlozi, i iskreno me ne zanima… ali, ako na bilo koji način budete ometali, direktno ćete odgovarati. Uostalom, to što niste prijavili da je dijete samo u bespuću – kvalifikuje Vas kao kršitelja zakona.
To ga ukopa. Ali ne pokoleba.
– Ne znate vi ništa.
– Znamo dovoljno… Da je bila porodica… da su ko zna zbog čega, majka i otac umrli. I da je dijete, po našoj pretpostavci, ni osam godina, ostalo da živi samo.
– Nije sam.
– Molim.
– Nije sam. I još ću jednom reći, bilo bi bolje po vas da ga ne dirate.
Tu se razgovor završi.
Ono što mu nije rekla, a sigurno je mislio da ne zna, da je dječak roditelje ukopao. Vjerovatno u šumi. Kako li je klinac živ ostao?
* * *
Vozili su duže od pola časa dok nisu nabasali na tablu. Sve odatle pa naprijed djelovaše divlje, negostoljubivo. Ali ljepše od pitomine koju su ostavili za sobom.
I kao što gospa sudba umije da priredi, nisu ni kročili iz vozila, kada sitna ručica pokuca na bočn prozor. Trgoše se kao da vide vukodlaka.
– Doba da. – iskeženo lice, skoro pa milo, i niz žutih pokvarenih zuba. Loše je govorio.
– Pa dobar dan. – ona se prva dokopa vanka – Ti mora da si Dušan?
– Jete… Duan. – i zapljeska ručicama.
Bože, u kakvim je prnjama bio. Koža na mjestima koja bjehu izložena zimi, crvenjela se kao da je izgorela. Duša malena je zaostajala u razvoju. I to pljeskanje, nikako da prestane.
– Dušane… – uhvati ga nježno za ramena – … Došli smo da te odvedemo.
Prvo je gledao otvorenih usta, kao da ne shvata šta je teta rekla. Onda pokuša da se izmakne. No, držala ga je čvrsto.
– Puti me.
Nije ga puštala.
– Puti me!
Jedan od trojice otvori vrata, i krenu da ga uguraju u kola.
– PUTIII MEEEEE!!!
Iz gore nešto zaurla.
Iz gore nešto nebožje zaurla.
I nastupi hropa. Koja svakim trenom bi bistrija. Kao sunce tog prelijepog dana.
Kad su ugledali šta grabi ka njima, nisu imali glasa… a duša im je vriskala.
Dva bića… dva leša. Iskidanog mesa i trulih mjesta… iskolačenih lobanja i škljocajućih vilica. Jurili su četvoronoške, dvonoške… i primicali se odronima u zavijcima.
Mali se jače otimao, i okretao ruke k njima.
– PUTII MEE!!!
I pusti ga, ne zato što je htjela… već što je užas srela.
Otrča klinče ka njima.
Oni skrenuše put njega.
Kad se spojiše… lešine ga sobom obmotaše.
Ali režanje ne prestade.
Sad se “tata” zaleće…
Osjeti kako je ruka povlači nazad. Kako se vrata zatvaraju. Kako motor zabrunda, i kako jurnuše rikvercom niz padinu.
I gledala je, nekih desetak minuta… kako stvorenje juri za njima.
Sve dok ne pređoše znak “Gornje Usko”.
Gledala je, i po sebi piškila.
“Ne dirajte ga”.
*Sapti – kad anđeli čuvari dođu iz pakla, jer se nebo na molitve ne odaziva.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237