Rođena kao prokazano kopile. Ničem takva nije služila sem slanom preziru. Nastala, vele, iz nečasnog čina Turčina i naše žene u doba kada se krst sa srpom, osim u krvavom boju, nije dodirivao… Majka je na porođaju jedva otela iz ruku žena “što nakaradnu djecu utišavaju” – povijala i krila od drugih koliko je mogla, sve dok nju samu neki jad do kosti ne pojede.
Guba je rano odvuče u grob… ama, bolje da je i malu, nego što je sudba pustila da završi u ruke jednog od “dobrih domaćina”.
Prezime mu je govorilo da je čist, mada je ispod kože grebao glib. Samo su “počastvovani” mogli vonj da osjete. A ona bi te sreće. Čak i dobro vino koje je stalno pio, iz njega bi zaudaralo na pokvaren kupus.
Hranio je malu, istina, taman koliko treba i činio da ne bude gladna… bar ne svakog dana. Oblačio je i obuvao onoliko koliko je bilo dovoljno da ne može uteći… bar ne daleko. Tukao je, više nego pseto i činio da raste s mišlju da nešto s njom grdno ne valja.
Najgore od svega, naučio je kako da bez glasa podnosi njegove sramne dodire.
Čudno, nije rasla kao druga crvena kopilad… Nije se osula, krivila poput raši ili kašljala nalik ostalim kužnim. Čista koža, sjajna griva i blage oči bjehu samo ukrasi na silueti čarne vile. Isus i Mjesec se u njoj pomiriše, darujući joj šaku čvrstog zdravlja i divotnu pojavu. I nekakav sablasno težak mir ispod očne kore – da prosto mora tako da bude.
Gazda je nazva Pauk – kao što se vazda u Crnoj Gori činilo… odbačeni su vavijeka dobijali nakaradna imena.
A ona je voljela vunicu. Meku i obojanu u zagaslo crvenu. Baba bi joj na prste navlačila predivo i igrala vezovima i čvorovima… Činila je time da se Pauku oči razbistre, lice otvori i osmijeh razigra toliko da zablistaju gusti biseri. Nije bila posebno bistra za taj zanat, te joj dugačke igle nisu išle od ruku… čak ni oni najprostiji pletoredi. Mada, sklupčala bi se pored nagluve i slijepe babuskare i opipavala pogledom svaki pedalj upletene rudine koju bi stara pretvarala u džemper ili šarenu prnju.
Kako su joj grudi postajale bujnije, a koštani vjetar sa stijena mazio njeno grlo darovavši joj mir šumskih jagoda… tako se naočiti gazda još gladnije navadio na nju. Zvijezde bi svake te uboge večeri ječale, ali ne i ona. Plakala jeste, tiho… ali je plakala od malena. Dok bi je čašćavao opačinom šaptao joj da postoje dvije istine: “Svijet crvenu kopilad ne voli” i “Smrt je najveća kazna“.
Zorom bi utekla malo iznad imanja, da na stijenama i u kratkoj travi nađe dovoljno rose da se njom očisti. Vratila bi se posramljena i još kletno umilnija, krijući pogled u stranu od gazdine žene i djece, kao da je ona grešna golim stopalom iz tih noći stupala.
I svaki put bi kod pletilje odila, da pored nje ćuti.
Kad je babi isteklo vrijeme, crveno predivo se nagomilavalo u ćošku ambara. Danima je gledala u njega i željela da ga nekom silom isplete… Mazila je crvenu vunicu i nečujno, sa vrha usana tkala uspavanku.
Usudila se da jednog jutra pobjegne. Dalje, najdalje što je mogla. Ni dva sata od doma u kom je robovala. Zaustavila se ne obroncima brda, raširila ukradenu vunu i rasplela mrežu na drenjinovom žbunu. Nešto nalik krilima leptira načini…
Divila se ognjenoj čari, sklupčala se pod predivom i osluškivala zvuke razvigorca upletenog u njena krila… A potom je primorana da naglo usni. Nevoljno, okrvavljenog vida. Smrt od kosijera boli poput kandži Sataninih… Poslednji pogled na bijesnog gazdu povrijedilo joj um jače od rane koja je zinula.
Prije nego što je zaboravila kako se diše i ostaje živa, saznade tri istine: Svijet blage ne voli. Tuga je uvijek samo tvoja… i Smrt, o smrt nije kazna.
Crveno kopile, zvano Pauk, ostade pod drenjinom da truli, gavrani da je kljucaju – kao svakog insekta. Gazda se vratio domu, nastavio da pije vino i obrađuje zemlju. I niko nije mario… Prosto mar uz nju nije išao.
Eh, dušo moja… sve je voda. I krv i suza. Nisi mogla da tečeš, jer si s kosmosa, među nas, došla činom izgužvana. A takva si nam postala otrovna.
Mi ne znamo šta s drugačijim sudbinama, osim da ih tučemo… tučemo do nestanka. Kad već ne možemo krivca, dobra je i žrtva. A njih je lako dotući, kao papučom pauka.
Crvena vunica i divna krila… za razvigorac što si dotakla, kad si zauvijek otišla.
Jesi li se, malena, konačno odmorila?
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237