A šta kad se domognem vrha?
Gledaćeš na drugu planinu. Poželјećeš da do nje dosegneš.
Znači, nema kraja?
Nema. Jer to što si tražio nije ni bilo na vrhovima.
Nego gdje?
U trajanju sebe… uz otklјučavanje sopstvenog prisustva. Bez pauze. Bez izgovora.
* * *
Tri nivoa sreće. Naravno, postoje i drugačije podjele, uz raznolike definicije. Vjerujem da i sami imate neke svoje… jednako dobre. Teorija o “ciklonu smisla” mi se uvijek činila jasnom i prihvatlјivom. Priča o tome kako se sreća rađa, kako se doseže… Ali, niti jedna teorija, pa ni ova (meni tako draga) da kaže… šta poslije?
Prvi nivo – naziva se “odabirom sreće”. Kada odrediš gdje bi tvoji snovi želјeli da se ujave. Mjesto, stanica na kojoj bi da se zaustaviš. Tamo, kamo osjećaš da će ti ime zadisati izdisajem herojstva. Kada misli i srce zagrle prepleti punoće.
Drugi – kvalifikuje se kao “procedura hoda do sreće”. Načini, muke koje prevaziđeš da bi dosegao cilј. Sve ono što te lomi, izjeda i ranjava… sve u smjeru da ćeš biti nagrađen bajkom koju sebi tako dugo ponavlјaš.
Treći nivo – “ostvarenje sreće”. Konačnost i završetak puta. Momenat realizacije nakon tegobnog hoda. Kada sve što si mislio da ti treba, bude – nađe se u tvojim rukama. I posmatraš sebe u trijumfu ostvarenja. Sreća je zgrablјena! Nema većeg ushićenja. Ne postoji eruptivniji momenat… himna svih trenutaka. Shvataš da si bio kadar i da je sve bilo vrijedno prokletog ispaštanja. Tog sveukupnog jada od odricanja. Tog gorostasnog strplјenja.
No… dosezanje pehara od blistavog časa, čijoj vrelini nema nalične… počinje podmuklo da se hladi… povlači i nestaje… i sve u tebi zastaje… punoća blijedi pred nekom novom šuplјinom… što u tebi ušuplјi drugačija htjenja – pravi ponore. Drugi snovi naviru, nadolaze. Nešto bi drugo da se na dušu namakne. Nešto što iziskuje nove, ali paklene napore. A snage više nema… život bi iz tebe da se isplače.
I tako… ep o sreći neće da dođe bez harmonije o nesreći. Jer, nije sreća ono što te raduje. Cilј se pojede… čim se dotakne. A šta prostije da bude od jednostavne istine da naše postojanje ne može biti određeno bježanjem, trčanjem, preskakanjem ambisa i doticanjem zvijezde Danice.
Dalјina obožavane sreće prestaje da pjeva… kad joj osvojiš stihove.
Tu spava čudovište koje niko da namiriše… kad je stignem, zašto mi nestane?
* * *
Poraženi smo statistikom malodušnosti, unutrašnje tuge i apatije. Ne zato što sad znamo da postoji, i da je ima mnogo više nego što je moguće da se ta neman tolikom brzinom koti… već saznanjem gdje se nalazi, i u čijim grudima najviše rovi. Najrazornija je kod onih za koje bi svako ko spolјa gleda rekao “ima sve što jedan čovjek može da stvori”. Moć, uticaj, porodica, bogatstvo, zdravlјe i sveopšti značaj… da se ne lažemo, ima takvih… ima ih svuda oko nas. Oni su ugledni primjer. Razlog za poistovjećivanje… nekome i lјubomorna mora… bilo kako bilo… prepoznatlјivi su zbog višeglasja koji nose kao da su dotakli stubove Olimpa. Kao da su Zevsova rodbina. No, iza plahte pobjednika ječi zgrčena lešina… njihova istina je sledeća “izgubio sam razlog radovanja… nestalo je u meni ono što nema imena… ono što je bilo neka moja priča… neka sopstvena milina”.
Sad, ako su oni već toliko oštećeni… šta je sa ostalima? Ima li lijeka?
* * *
Ima. I bezobrazno je lijep koliko je skroman. Zove se radovanje. Ono što svi brkaju kada se sreća pominje. Sreća iziskuje mnogo toga da se dosegne… radovanje samo jedno. Traži lično praktikovanje. Radovati se. Imenica koja samu sebe u glagol preoblikuje. Rešenje jednačine, koja nije ni imala nepoznate. Sreća je temporalno određena… radovanje nije. O, kako umije da traje.
Kada su upitali lјude koji nisu patili od dosezanja visine i veličine, a prskali su od vedrine, šta su razlozi njihovih radosti… svaki odgovor se dao svesti na isti “sama pomisao na nekog što ne može iz srca da izostane”.
Ne kažem ja vama da prestanete da jurite do tamo neke planinčine… ili da odustanete od dosezanja sreće. Nikako! Umu je potrebno da dušu kreće. Ali, nađite nešto ili nekog ko će duši da ugradi krila… da se lakše od kamene podloge uzdigne. Svemir će često da te zaboli i vazduh rebra istruže – nek ti ta pomisao pomogne, ta što u ladici srca miruje… da se osmijehneš… i sebe iz sebe izvučeš… do nebeske livade izneseš.
Kad se vrapci razbude
Otvori prozore
Opozovi sulude razloge
A ja ću kad god ti trebam
da te prizovem
Navuci se na meso i kosti.
Tamo gdje fali… nakoži me.
Nedovolјno za sreću…
ali baš dovolјno… tako dovolјno za radovanje.
Zaplači… ali molim te…
i nasmij se.
Nepoznata dušo…
držim te.
Imaš me.
Milisav S. Popović