Šum joj je pjevlјiv… poput kosa kad dočeka zorni zrak čekanog prolјeća. Talasi joj starovremenom mladošću sase, ko kukovi što neka slatka gospođa imade. Nјima ne zaplјuskuje obale… o njih se miluje. Neko bi ti rekao “Vidi kako se maze!”. Kada ne gledaš, stupe na obalu – kratko tek, i pjenom zaigraju. Oko struka nose đinđuve od kapi apofilita i tvore trake plavo čarne, poput akvamarina. Rijeka je zovu… više je. Nije more… manja je. Voda je one vode u kojoj se život ušaptao, iz koje se i rodio… odaziva se kada je bajalicom prizovu “Slavice, Slavice pojavi se… Dođi rijeko mila, dođi i uzmi me”.
Odnijela je mnoge… lјepšu smrt od njenog zagrlјaja živi ne pamte. Ipak, povukla se… evo kako: … ne pitaj za kad. Ne pamti se…
* * *
Djevojče jedno… curetak od jedva dvadesetak lјeta zalјubila se u mladog kožara. Brzo ga otjeraše u vojnike, rodbina i seoska lakrdija. Da brani vrijednosti koje ništa ne znače. Srce joj se umalo ne otkači i o dušu ne zamače kada ga je do klanca pratila. Na mostu iznad suvog korita su se pozdravili… malo mu je sira spremila i nekoliko hlјepčića od soli i kukuruza. Kad mu je torbak predavala, sa njim mu je nešto svoje odlomila. Nešto golemo čemu nije imala imena… Znala mu je porijeklo, iz stomaka je osjetila. Sezalo je do mjesta u njoj gdje je jezgro stanovalo. A kada nekog voliš odatle i time – niko više neće moći da bude jednako volјen. Nećeš imati čime. Gledala je kako mu čuperak u gužvi zamiče, kako mu se nezgrapno mač u kanijama vuče. I kako je izgledao kao preplašeno mače koje prate stari džukci. Kad su borci most prešli, iza planine nestali – srušila se i suzama travke orosila. Makar se nešto od tog rastanka osvježilo… makar nešto da je zasijalo.
Molila se svim bogovima, neke je i sama izmislila… da ga čuvaju i brane od studeni i gladi… i da ga posebno zaštite od sablјe neprijatelјa i kidanja iz ratnog bezumlјa. Molila se ujutru, pored bunara, u polјima pšeničnim, pred veče, u postelјi uz sanak, pa u snu bez sladi… ruke bi skupila, na prste usne naslonila, oči sklopila i kosom pustila da stihovi molidbenu priču kažu. Nadala se i patila… nadala, patila… a kasnije sve manje nade osta, patnja se raskomotila… te u njoj razbaškarila.
Od dragog nikakvog glasa ne bi puna tri lјeta… Niko se na njegovu kožaru i ne okrenu – zapravo, pretvoriše je selјani u grdnu pilјaru. Pored nje nije više prolazila. Mladića su odavno već iz knjiga precrtali. Čudno kako lјudi tuđu mladost hitro istuguju… pomenu je dva dana, a onda prestanu. Zanavijek. Mnogima su suze tek splačine – ne zaboravi.
Na vrh četvrte zime, dođe joj otac… gazda i svinjar. Uze je za ruku i reče kako je dosta tugovala, predugo čekala… te da će joj on sreću donijeti u vidu dogovora koji je sklopio u varoši podno onog brda. Tamo ćerku obeća bogatom đedu – tačnije sinu od đuturuma, masnom taman poput njega. Začu sama kako srce iz nje zavrišta… neka rebra se prelomiše i grudi joj udahnuti više ne mogaše. Gledala ga je, već umrla, ali ga je gledala i ćutala. Šta reći ocu, šta odgovoriti onome kome se ne odgovara… Naklonila se, uspravila, onako slomlјena – i do polјa odšetala. Tog dana nekoliko promrzlih grumenova zemlјe je usjajila… makar nešto lijepo iz te sudbe nasta. Prije nego što je u postelјu pošla… sjetila se priče što je baka besjedila… o rijeci magičnoj… boje apofilita… koja bi došla ako je zamoliš… koja bi te uzela… ako je premoliš… i u smrt najlјepšu odnijela… gdje te niko naći ne može… samo ako je ubijediš.
I imena se sjetila… “Rijeka Slavica!”… Ali bajalica je iz sjećanja utekla… cijelu noć je probdjela pokušavajući da je istka… Onda je uspomena sama došla, razlistala se poput karanfila… i riječi joj saopštila. Usnila je, začudo, srećna.
* * *
Nosila je žuti vijenac umotan pletenicama, halјinu sa srebrnim šarama… i malo uvezene vunice od ognja, da joj se maća ne prikrade. Smjestiše je u kočiju i krenuše put varoši… trebalo je samo most nad suvim koritom preći. Čim točkovi nagaziše prag, skloni zavjesu sa vratanaca, pogleda u klanac i tiho, tiše nije mogla, sašaputa: “U njemu je već sve ono što sam… svaka sitnica i svaka draga stvar. Spremna sam. Slavice, Slavice pojavi se…molim te. Dođi rijeko mila, dođi i uzmi me”
Šum joj bi pjevlјiv… poput kosa kad dočeka zorni zrak čekanog prolјeća. Talasi starovremenom mladošću zaplјusnuše most… Zagrliše djevojče. Pomilovaše je i pomaziše. Uze je Rijeka Slavica, uze i odnese… Ostadoše na mostu zbunjeni svatovi. Iskre od vode usjajiše sve te nemile stvari. Makar nešto iz toga osta da blista.
Odnijela je Slavica mnoge… ipak, lјepšu od nje odavno u talasima nije imala.
*
A negdje daleko… hodio je snažan ratnik. Iz stotina bitki, ni sa jednom ranom. Silan junak što nekad bi kožar. Vraćao se odnekud gdje su mnogi mrtvi pali. Rekoše mu da su ga čuvali bogovi znani i neznani. Vraćao se djevojci… još je u rukama stezao torbak stari. Znao je da je daleko… samo ne baš toliko.
U glavi je ponavlјao nešto što je godinama čuvao i želio da joj saopšti:
Vidio sam kada si onog dana na kolјena pala…Kad ti se kosa rasula.
Ti si tamo ostala. Ja ću doći.
Bih da te držim i grlim… da više drhtala ne bi.
Nije ni slutio koliko će da ga bole… svi njeni neizgrlјeni drhtaji.
*
Vama, koji ste čekali… a niste dočekali.
Neka drugi budu brodovi… ti rijeka postani.
Milisav S. Popović