Most – kolokvijalni naziv za čip koji je spašavao urušeni rad moždanih funkcija, spajajući hiljade pokidanih sinapsi u jednu.
* * *
Sjeo je na stolicu za ljuljanje i dopustio ramenima da se snužde. Bio je umoran, skoro koliko i nestrpljiv. Veranda je mirisala na riđogrku šumu. Začudo, odor močvare nije dopirao do udobne kolibe… svježina se snažno odupirala žabokrečnoj crkotini (ako je uopšte bilo u tom nesvakidašnjem gaju). Prošeta pogledom do luga koji je razgraničavao divljinu od obližnje ceste.
Odjednom je čaša piva visila ispred njegovog nosa.
Nije je čuo kada je došla.
Starica se bučno zavali na stolicu pored njegove i otpi u sladu gutljaj iz svoje ćase.
– Bio si moj najbolji student… To ti vjerovatno nisam često govorila.
– Nisi nikada, ako ćemo pravo. – bi mu drago, kao da je još asistent, kao da je na trenutak skočio pet godina unazad.
– Pretpostavljam da te put umorio. – pomilova ga po lijevoj nadlanici.
– Izdržao bih da putujem još sedmicu… samo da dođem. – spusti čašu pored nogara i zagleda se u njeno divno lice – Zašto profesorka?
Nagnu glavu i pritvori kapke:
– Zašto sam nestala?, ili “zašto sam te pozvala”?, ili “zašto sam uništila sva istraživanja”?
– Svako zašto.
– Čula sam šta radiš.
– Zar? – nije znao da li da mu bude drago, ili da očekuje kritiku. Bila je anđeoska kombinacija izuzetnog naučnika, majke i generala. Nikada nisi zasigurno znao koja uloga stupa na scenu.
– Da, čula sam. – prstima mu dohvati rijetku bradu – I molim te, drago dijete, molim te da prestaneš. Dok si još na vrijeme.
Šok.
– Ali, bila bi ponosna koliko je metoda uznapredovala od kada si…
– … Od kada je primijenjena na meni?
– Da! – ramena se naglo ispraviše, iznenađenje od susreta i u kakvom je stanju zatekao, tek sada udariše iz njegovih grudi – Izgledaš jako dobro. Sjajno! To samo govori koliko si bila… koliko SMO bili u pravu. “Most” radi! Perfektno!
– Čip radi više od onoga što možemo kontrolisati. – glas joj zadrhta – Misliš da je moj odlazak bio hir? Naglo napuštanje bolnice, nakon što se Alchajmer povukao… Misliš da sam tek tako odlučila da odem u planinu i odživim ostatak dana kao gorštak?
– Oduvijek si bila hirovita… – lijevi brk pobježe u stranu – Nije bilo baš toliko neobično.
– Pogledaj okolo! – uhvati ga za lice, i kao u crtanim filmovima okrenu mu glavu na nekoliko strana – Šta vidiš?
– Šumu… močvare…
– Ovo je bila golet kada sam došla. Golet! – klepnu rukama kao da je spljoštila uš – A svakog dana ugledam novo parče šume koje, tek što je izniklo. Prostire se hektarima odavde! – vrati kontrolu nad glasom – Kada sam odlučila da se na meni izvrši prva operacija, “most” je uspješno povezao lijevu i desnu hemisferu… ali je učinio još nešto. Materijalizovao je poslednju stvar koju sam vidjela prije nego što me anestezija povukla u san. – zagleda se u njegove oči – U sobi je bila slika, tek mala slika sa motivima šume i močvare. Od tada, svakog dana… ma gdje se nalazila, izniču drveća i navlači se močvara. Šta da sam slučajno pogledala u TV tog dana i upamtila izvještaj o ratu ili nekom zemljotresu? Koja bi se strahota tada materijalizovala?
Bila je precizna, kao i na predavanjima… precizna i jasna. Nije bilo razloga da sumnja, ma koliko nevjerovatno zvučalo. Njena velika osobina je bila – surova istina. I zbog toga nije bilo pitanja. Samo je blenuo u nju… u šumu… pa opet u nju.
– Bila sam ubijeđena da nećeš moći da restauriraš istraživanja… i naprviš novi čip. A ti si u tome uspio. Na to sam izuzetno ponosna, ali ujedno i nesrećna… jer, ne smiješ da ga ugradiš. Nikom. Nikada!
Tajac.
– Profesorka. – proguta suvu pljuvačku – Prva operacija je izvršena juče ujutro. Na klincu koji pati od epi napada.
– Gospode Bože! – naglo ustade i prevrnu ćasu.
– Da li se desilo šta?
– Pa… upravo sada bi trebalo da ga izvedu iz kome. Da se probudi.
– Šta je radio prije toga… – unese mu se panično u lice – Govori! Šta je gledao?
– Ovaj… – izmače se kao pokunjeno kuče – … Ne znam… Čini mi se da je čitao neku knjigu.
– Koju? Sjeti se, mamlaze!
– Mislim da je… mislim da je… a, da, čitao je “Zaboravljenu goru – mitska bića Crne Gore”.
* * *
Nepun minut nakon što je klinac otvorio oči, na vrhu bolnice, snažne kandže zagrebaše krov. Zagrivuk urliknu… žedan krvi, gladan osvete.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.