Počelo je kad je bio dijete. Podlac iz četvrtog ga zumnuo šakom u lice. Onako uplakan, oboren, uzviknu mu “Kako si pokvaren! Tebi će majka da umre za dva dana, samo da znaš!”. Debeli siledžija počasti ga nogom u stomak i ode orošen trijumfom snagatora. Doduše, majka mu zbilja umrla… za dva dana.
Tako se nastavilo. Bio je u stanju da predvidi smrtni čas. Što se i pročulo. Djeca, komšije i poznanici počeli da uzmiču… potprašili pete kad bi ga sreli. Niko nije umio da pojasni otkud klincu morbidna sposobnost, ali su prestali da istražuju kada je psihologu rekao da će za dva dana postati udovac. Nekako se pomiriše sa tim da je mali mogao da namiriše Kosača – to jest, kada se Neminovnik približi na 48 sati.
Kasnije je naučio da prećuti. Iako je tačno znao kad će đed i baka da umru, kad će onaj brkati rođak što je bazdio na rakiju da zakovrne… ali je prećutao. Nije imao srca. To je baš, priznaćete, neprijatno iznenađenje da se saopšti.
Te se, naoko, i zaboravi. Samo su najbliži znali da ga nije prošlo. Pitao se hoće li i sebi moći precizno da odredi dan odlaska. Poslednjih godina je sve češće lomio glavu oko toga. Bio je već odrastao čovjek kada je jednog jutra pozvao najboljeg druga i preko telefona izridao:
“Molim te Ivo. Osjećam da dolazi. Za dva dana! Prestravljen sam brate! Dođi, molim te!”
Sa dušom u nosu, i u raspalim patikama, jurio je do kuće prijatelja. Uletio ko furija, prošao sve prostorije dok ga nije našao snuždenog u kupatilu kako preko kade čisti crno odijelo. Ono za sahrane. Gledao ga je u uplakane oči, krenuo nešto da izusti, ali samo spusti ruke i uzdahnu…
– Možda… možda si samo loše sanjao?
– Nije bio san. – glas mu je bio staložen, ali je nemir prskao iz ušiju – Nikada to nije san. Osjećaj. Kao kad znaš da si gladan… ili kad ti se piša.
– Jesi li… jesi li posve siguran?
Klimnu glavom. Obojica spustiše zenice na opeglano odijelo. Ućutaše se na nekoliko trenutaka.
Ivo priđe. Zagrli ga. Onda obojica zajecaše ko kad su bili djeca.
– Znaš, hoću nešto da ti priznam… – odmače se dok su mu suze lizale lice.
– Reci brate?
– Nadam se da ćeš moći da mi oprostiš…
– Reci.
– Spavao sam ti sa ženom. – glas mu se prekide.
Ivo je stajao – zategnut ko pritka. Zatečen šamarom. Pokušavao da izrečeno što trezvenije istumači i prihvati. Bijes krenu da kulja, da grebe po duši, ali… ali spoznaja da mu najbolji drug neće tu biti više, povuče ljutnju unazad. U dno stomaka.
– Opraštam ti.
– Više puta… – zagrcnu se, sline navrše pa se pomiješaše sa suzama.
– Ma… opraštam ti. – dno stomaka mu se provali od muke, ali je tuga bila veća.
– Hvala ti.. – poče onako musav da ga ljubi po čelu – Hvala ti moj brate!
Zagrliše se opet. A onda, onako iz zagrljaja, ovaj opet poče da cvili.
– Imam još nešto!
– Ma šta… – podviknu raširenih očiju, ali hitro spusti glas.
– Ja sam ti ukra onih tri iljade eura! Buaaa!
Lacnu se… povuče unazad. Kroz glavu mu proletje kako su obojica onomad išli u stanicu da prijave provalu i nestanak sitnog nakita i ušteđevine koju je nakapao godinama unazad. Bijes zalaja… ućutka ga i posla nazad, opet.
Zagrli prijatelja i stegnu cjelinom svog bića.
– Ma, sve ti opraštam!
– Hvala ti! Hvala ti! Buaaa! – suza suzu nije stizala. A onda i Ivo odriješi srce pa i on zavrišta. Izgubiću najboljeg druga!
Dođoše do daha nakon dugih devet minuta. Sjedoše na rub kade brišući lica.
– Mnogo mi ovo znači. Ni ne znaš koliko. Sad mogu biti miran… sad kad je kraj tu.
Ovaj ga pomilova po leđima.
– Zato sam i odlučio da se nekako iskupim… pa sam ti kupio ovo. – pruži mu odijelo.
– M-molim?
– Ne brini… bilo je na akciji. Armani. Jel ti se sviđa?
* * *
Za dva dana sahraniše dobrog Iva.
Kažu da je izdahnuo preneražen… i nekako… bijesan.
Milisav S. Popović