Stajaše u kuhinji, zagledana u prazninu: “čudno me posmatraju… plaše se… misle da sam luda”
– Dobro jutro mama!
Kad ga začu, ozari se:“ma neka pričaju šta hoće! baš me briga!”.
– Dušo mamina! Dobro jutro!
Umrsi mu kosu brzim prstima, pređe svojim preko njegovog obraza, udahnu toplotu sa kragne i smiri se iznutra… kao da je upravo zaspala probuđena.
– Jesi li gladan?
Otklima pa se zatetura od naglih pokreta. Potom se raskikota i pljesnu tri puta. “Čega ćemo da se igramo danas?”
– Čega god želiš!
– Da pravimo Sneška!
– Može! – ciknu, pa baci pogled s prozora. Padao je gusti snijeg. – Trči gore i dobro se obuci! – poljubi ga u kosu, potapša po guzi i kikotavog ga natjera da potrči prema sobi.
* * *
Miris snijega omami sa stepenica. Njegovo carstvo bješe posvuda. Zajapuriše se od oduševljenja. Krenu grudvanje, galama. Grleni smijeh se šepurio tog jutra. Majka i sin su se igrali kao dva najbolja druga.
Navaljaše tri gromade i postaviše ih jednu na drugu. Sneško im je više izgledao kao valjak, ali nisu marili… Ogrnuše ga šalom i umjesto ruka nabiše mu đubrovnik, metlu i stari dio usisivača. Natakariše i đozluke. Nije bilo bolje skulpture nadaleko… a sigurno u dva tri komšiluka.
Spustila se da nešto popravi, kad osjeti kako joj ledena prašina juri od vrata niz leđa. Dječak kriknu od zadovoljstva i pokuša da utekne.
– Ti mali! – uhvati ga i ugura oboje u dubine snijega. – Mene si našao je li… – krenu da ga giliće. Cika, sreća, zadovoljstvo bez premca prskaše svuda. Bješe to jedan od onih dana kada se najbolje usvili uspomena.
– Ajmo da pravimo anđele mama!
– Ajmo!
Ispružiše se i pokretima izgrnuše dosta snijega. Anđeli su im izgledali ko dvije debele balerine – ali bijahu ponosni, baš onako kako su bili ponosni na njihovog trorukog Sneška Belića. Zagrliše se i umorni sjedoše na stepenice.
Krajem oka primijeti da ih neko posmatra. Zabrinuti komšija piljio sa svog prozora. Ona sjen se na tren povrati i krenu da joj ore po mislima…
– Ne gledaj ga mama. – osjeti sitnu ruku – Šta te briga.
I zbilja… odagna sve što joj se primicalo iz uglova. Prigrli sina.
– Čega ćemo fad da fe igramo? – glas pritisnut njenom dušom.
– Čega god želiš! Već je tri sata. Ubrzo će i tata da stigne s posla.
– Znam! – skoči – Ajmo da se sakrijemo u ormar i da ga uplašimo!
– Nemoj… Znaš da to ne voli.
– Mooooliiim teee!
Pogled malog šmekera i jako loša gluma natjeraše je da pristane bez daljeg pogovora.
– Ajmo vala!
* * *
Prigušeno kikotanje je dopiralo iz dubina ormara. Sa nestrpljenjem su očekivali dragog pridošlicu. Kad začuše prvi korak, prestadoše da dišu. Stisnuše jedno drugome nacerena usta. Tri, pet, sedam… evo i osmog cokota! Vrata se otvoriše, a oni iskočiše:
-Iznenađenje!!!
U trenu je spazila njegov umorni i preneraženi pogled… ali bilo je tu još nečega. Bijes i ogromna, prevelika tuga.
Uhvati je za ramena. Naglo i čvrsto.
– Prestani! – protresa je – Prestani više! Dosta je!
Stisak popusti… nesta. Okrenu se. Prikri suze. Ode i zalupi za sobom vratima.
– Mama šta mu je? Zašto se opet ljuti?
– Umoran je sine… A mi… Mi smo previše veseli. – opet otjera sjeni iz uma. Treći put od tog jutra. Spusti se, sjede na koljena, pogleda ga u oči i upita – Hoćemo li po sanke? Da te mama vuče po dvorištu i ulicama?
– Oćemo!
* * *
– Evo je sad sa sankama.
– Skloni se od tog prozora više. – starica ga opomenu, a zapravo je znala da to ne čini ni zbog čega drugog već iz samilosti i nemoći.
– Jadnica… – uzdahnu čiča – Bila je to divna porodica. – prisjeti se kako su prošlog proljeća išli na odmor do jezera. Radosno im mahnuli iz kola. – Kako li je njenom mužu samo. Koliko već ima draga?
– Uh… – zagleda se nekud – Više od godinu dana.
– Godinu dana, a? – kucnu nekoliko puta prstima po oknu – Godinu dana, i ne može da se pomiri sa gubitkom sina. Prokleto jezero.
*
Trčala je, vukući sanke. Lake kao pero. Nije se obazirala što nije osjećala težinu, niti što je posmatrao stari komšija zabrinutog lika.
Stalo joj je samo do njega.
Kad god bi se okrenula ugledala bi ga kako se raskikotan trucka. Ubundan i zajapurenog izraza lica… kako plazi jezik i čeka da uleti koja pahulja.
“Gledala bih mog vragolastog sina…”
Na sankama bješe cio svemir, sva ljubav koju je imala… Na njima, avaj, nije bilo nikoga.
Bješe to jedan od onih dana kada se najbolje čuva uspomena.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.