Krazim horaposuda u koju Bog nakuplјa molitve što ih jadni lјudi sriču. U nekim spisima je nazivaju i “kotao potreba”. Na svakih osam hilјada godina, mora da je napuni do vrha, kako bi se (onako neuslišene) izlile u melem… i izliječile Gospoda. Jer… da li ste uopšte znali da je Bog ranjen od sopstvenog trajanja?

Papirdžija – sestra Svetog duha. Tiha pratilјa Božja… čuva i zapisuje njegove silaske na Zemlјu. Miriše na izlegle laste i žubor potoka. Vrlo je usamlјena… toliko, da je nevidlјiva.

Čovjek – rijetka ruža među lјudima. Nekad, skoro nikad doduše, ali nekad… lјepša i od samog neba. Skoro pa sunce… skoro da je i nema. Kunem se… Najređa legenda.

* * *

Raširio je dlanove… voda od lјudske svrhe poteče niz prste i uli se u sud.

– Gospode. – prilika od vječnog zapisa obrati mu se čim je odmjerila sadržinu Krazim hore – Da li si sakupio koliko si želio?

Ošinu je pogledom. Da nije bila od besmrtnosti, sagorela bi.

– Nešto… Većinu, da.

– Hoćeš li me počastvovati objašnjenjem?

Svuče sa sebe prikaz čovjeka, i zablista u božanskoj odori.

– Uhh… draga moja Papirdžijo… – djelovao je umorno, iako to bijaše nemoguće – … Falila je samo kap. Samo kap. Kako sam mogao da tako loše procijenim, pitam se?

– Ispričaj mi, a ja ću zapisivati…

– Tri dana sam proveo među lјudima… Tri dana sam dodirivao najnesrećnije.

– Koga sve?

– Prvo je bila ona udovica… – prikaza lik žene koja je djelovala osušeno – … Kad sam joj rekao da sam njen Bog, pala je ničice i molila da joj djecu spasim bijede.

– Što si učinio Gospode?

– Darovao sam joj sve… i više od toga. Eno je dolјe, u raskoši. Neće biti nedaća… biće pod zaštitom anđela.

– Koliko si od nje dobio?

– Izvukao sam dosta. Dva krčaga “srži”… sigurno dovolјno da ne moram da joj tražim da se više moli ikome…

– Ko je bio sledeći?

– Onaj jadni starac… što je od gube krepavao. Nјemu sam dao novu mladost, vid i noge sam mu povratio… sve što me zamolio… ostvario sam.

– Koliko od njega?

– Sigurno tri puna krčaga. Ruke su mi otežale od vode njegovih potreba.

– To je već pet punih. – Papirdžija odgovori – Falilo je samo još dva. Koga si sledećeg spasio?

– Izgublјene što su tumarali pustinjom… Međutim, među njima je bilo i govana… ubica i sjecikesa… njih sam ostavio da tumaraju… dok ne pocrkaju. Ostale sam odveo do oaze. Puna dva krčaga izvukoh… ali falilo je samo malo. Možda kap ili dvije…

– Šta se desilo?

– Vrijeme je isticalo… a ja sam na kraju te kolone mučenika vidio sitnu priliku… Jedno ubogo dijete bez ruku… pomislih da je dječak, zbog prlјavih obraza i kratke kose… kad se približih, gle! – djevojčica. Stopalima je valјala neke grudve od vlažnog pijeska. Nos joj curio u slinama… nije imala vid kakav treba. A ni zuba… čini mi se da je umirala… u mukama. Ali… – dodirnu Papirdžiju do ramena -… igrala se. Zaigrala. Nešto pjevušila… kikotala se insektima što su je ujedali… Priđoh joj, ponadah da ću od nje kolosalne molitve dobiti… – utanji mu glas u mukoj pauzi.

– Gospode?

– Oprosti… Elem, priđoh… rekoh joj “Zdravo bila dijete. Kako si mi? Ja sam tvoj Bog. Tvoj Bog jedini!”

– Pa šta bi? Da li ti se isplaka siroče? Šta te sve umoli?

– Papirdžijo… pogledala me dubokom maglom iz očiju… prestala je grudve od pijeska valјati i odgovorila: “Drago mi je Bože. Ja sam Alma” – sad se Gospod zagrcnu – Zato se ne mogu izliječiti… Nije ništa tražila… kotao potreba pred njom je ostao nemoćan. Pitala me… ona mene?! Svoga Boga… “Kako ti mogu pomoći?”

* * *

Kad ne možeš da spavaš

od boli koja te grli kao što noć savija u sebi mrak

postoje zakoni koji se prekršiti mogu ako je u tebi nebeski dah.

Tinjaju nekud okolo sitne kapi što nemaju odliva

Oni, što i dok nestaju ne daju drugima da sa životom prestanu.

Ne mole… samo slušaju.

*

Reći ću ti, prije poslednjeg polјupca,

“Ako je za me noć već istekla… tebi je večer tek počela.”

Za tvojih narednih osam hilјada godina.

~Moja jedina molitva~

*

U svijetu skrušenih lјudi i oštećenih bogova

Gdje svako puni svoj krčag potreba

Krazim hora sačinjena od brige i davanja

tu je tajna sveg melema.

U meni je Alma zavazda.

Zato… Kako ti mogu pomoći?

dušo ranjena…

 

Milisav S. Popović