Aladin joj pruži ruku. Pridrža se i iskorači na leteći ćilim. Terasa palate osta za njenim slatkim bokovima.
– Princezo… – oči mu zacakliše – … Izgledaš divno.
Jasmin se zakikota, sakri podgled ispod uvojaka, pa reče: – Neka jadan.
– Pođimo. – lupnu ćilim – Pokazaću ti kako izgleda Bagdad sa zvjezdanog neba.
Tiho zaploviše u arabijsku noć.
– Mmmm. – primače lice gustoj kosi – Tako lijepo mirišeš princezo.
– Hvala ti. – izmače se ona kako dolikuje – Oprala sam se.
– Mora da je sultan ponosan što ima takvu ćerku. Ali, zašto lice skrivaš?
– Jela sam luka, malo bazdim iz usta.
– Kako volim što si takva. Tako prirodna.
– Hvala ti Almire.
– Hm… Ja sam Aladin.
– Je li?… Slaba sam ti sa imenima – tankim prstima pređe preko tkanja tepiha – Koliko je ovo kubika?
– Ludice! Nema ćilim motor… radi na magiju.
– Ostrogati?
– Da. Nego izvini… moramo da sletimo, na kratko samo, da uzmem nešto iz pećine. – spustiše se u sred pustinje, ogromna kamena gromada niče iz pijeska.
– Sezame otvori se! – viknu, granit potonu uz grmlјavinu – Brzo ću ja! – manu joj i nestade niz stepenice.
Ona uzdahnu srećna. Zagleda se u nebo. Nekako je naglo zasvrbje rbat, ali nije mogla rukom da dovati. Okrenu se, tražeći neki štap ili granu. Nađe samo lampu kako leži na tepiščetu (mora da je ispala Aladinu ispod suknje). Spusti se elegantno do nje i prorga leđa, dva tri puta, ko krme uz tarabu.
No, sud se zatresa, odskoči i isplјunu neku plavu maglu. A iz magle banu debela glava.
– Ju! – počupa se za uvo – Kako me streknu! Ko si ti?
Duh je pogleda iskosa.
– Šta misliš ko sam?
– Ako znam… plavi Bora Drlјača?
– Molim?! – otkri stomak iz magle – Ja sam duh iz lampe!
– Okle?
– Iz lampe?
– Pa što nisi zgužvan?
– Đe je Coa?
– Ko?
– Aca. Brt Aladin.
– Aaa… sad će, otišao nešto da uzme.
– Znači, sami smo?
– Nismo… – uperi prst put dine – … Eno tamo jedna kamila.
– Ajmo da vidimo koliko brzo može da ide ovaj ćilim! – unese joj se u facu – Oli?
– Ovaj, mislim da ne bismo smjeli…
– Ma, ajde bre!
– Ne znam baš… – rečenicu ni ne dovrši, a Duh je već povukao ćilim za rese i nagario.
– Jeeee!!! – vrištao je Duh!
– Aaaaaaa! – pokušala je da arlauče, ali joj usta zalaprdaše, a kosa se zategla unazad od brzine. Izgledala je ko pogrešna metla. Jurili su svega metar iznad tla, takvim blјeskom da se pijesak kovitlao za njima. Čulo se “vuuš!”.
Srce joj je lupalo, htjelo da iskoči. Grčevito je stezala tepih podase. Duh je vrištao od sreće. Stomak mu se lulјao na vihoru. Odjednom naglo skrenu i odoše poprijeko. Put dina. No, zaboravi da je tamo bila kamila. Ova se tek probudila i preneraženo upiždrila u dvoje čudnih likova što hrle u susret.
Iako je došlo do sudara, ćilim se nije zaustavlјalo. Jurio je još luđe. Ispeli su se više. Duh presrećan, aplaudirajući. A ona otvorene žvale, grleći životinju oko vrata.
Jasmin je nalegla glavu uz kamilinu i užasnuto je gledala u facu.
– E kuku mene! E kuku mene! – ponavlјala je.
Opet munjevito skrenuše.
– Kuku mene! Pišnula sam! Pišnuuulaaa saaam!!!
Kamila sad izvrlјavi i poče da riče.
U zlom momentu, dok su se spustili tik iznad zemlјe, Jasmin skoči sa ćilima, ne ispuštajući kamilu. Zakotrlјa se dobrih dvadeset metara, ustade i poče da trči put pećine. Kamila je landarala za njom. No vrata bijahu zamandalјena.
– Almireee! Pomagaj!!! Ubi me! – lupala je nogama i slobodnom rukom. Onom drugom je i dalјe stezala kamilјu glavu pod miškom.
– Čuješ li?! Almireee! – pokuša da se prisjeti čarobne lozinke, a repom od oka primijeti da se Duh približava jašući na ćilimu
– SUZANA, OTVORI SE!!! – Ništa – SUZANAAA!!!
Pokupi svilenu halјinu, zagrabi kroz pustinju. Trčala je bez daha dok su joj usta vijorila. Sve vrijeme vukući kamilu za sobom. Bježala je put Bagdada. Samo da se domogne palate.
Posle deset minuta, Aladin izađe, zaboravio bio grožđanu mast.
Pred njim bješe ćilim, a na njemu nasmijan Duh… samo princeze nigdje.
Nakon te večeri nikad mu se više nije javila.
*
Aladin je puno, puno patio. Princeza je morala na operaciju suzbijanja usta, jer se nagutala vazduha. Kamila i dalјe ide kod psihijatra.
Milisav S. Popović