Nije do tebe… izuzetno mudar da si, ma koliko uspijevao da savladaš bujice i odložiš s ramena kastrirane planine – kontekst životne sage najčešće te odvuče mimo prirodne ti rute. Eh, ta nagla bezobraznost suptilnih krivina što banu – tek tako – i gurkaju te laktom, gurkaju dok ne sklizneš niz strmine. Banu nevažne bitnosti, banu i u lice te pljunu, pa kažu “kud si to krenuo?!, aj bolan vamo!”.
Odrede nas stranputice i zaglavimo u mjesta, među ljude i okolnosti koji/koje nam ne gode… i sve nas to na kraju oslika i urami, a da nismo ni glavne naslove sopstvenih želja načeli. Pa se pitaš – kako, pobogu, dođoh dovde?
I da, nije do tebe junače… opet, možda i jeste (kukavice).
Usporićemo tanju kazaljku, i iščitati one minute koje nam niko nije rekao da će ispuniti naše kompase dezorijentacije… sigurno da i sami imate dobre definicije, ovo će samo biti ime i uvid u nešto što ti fali… tačnije, u “nekog” ko ti nedostaje.
*
Valedictorian (valediktorijanac) je akademsko zvanje koje se dodeljuje najbolje rangiranom studentu, obično je zasnovano na najvišem prosjeku ocjena – i on/ona se pozivaju da održe govor generaciji (iz koje su potekli) i profesorima (koji se smatraju najzaslužnijim), na završnoj manifestaciji diplomiranja.
No, sem izvornog pojašnjenja… ovo nam i nije toliko značajno, jer “efekat skrivenog valediktorijanca” je nešto posve drugačije…
U vremenu izlišnih, ali permanentnih kompeticija, lažnih potreba, zbrkanih titulara (gdje su sportista ili rijaliti zvijezda naglašeno više vrednovani u odnosu na učitelje ili naučnike) – svijet u progres vuku izuzetni pojedinci, za čija imena rijetko kad dozna šira javnost.
Među njima su i oni, zbilja jako rijetki, čiji kapacitet razvoja spoznajnih klastera umnogome prevazilazi prosječna mjerila… Radi se o osobama koje progresivno rezonoju o svakom društvenom aspektu, i za svaki problem zbilja nude rešenje (uvažavajući pride klauzulu – “ni na čiju štetu”)… U istorijskim udžbenicima imamo tragove o njihovom postojanju kroz ere – izuzetno promišljeni ljudi, koji dolaze iz skromnih uslova, ali uma vrijednog bisaga zlata – čak su u antičko doba na eklezijama filozofa (mala sakupljališta) bili pozivani oni koji su iz naroda (prepoznati kao tajni mudraci), da izgovore svoje mišljenje na određene teme. Praksa je bila tek povremena, da bi se i ona po odmicanju zagubila (izgleda da je i filozofima sujeta njihovim prisustvom bila uskomešana).
Tako se danas, za skrivenog valediktorijanca smatra ono čeljade koje ni po čemu nije formalno prepoznato (nikakvi skorovi, poeni, medalje, značajne table učinka ih ne izdavajaju) – ali im je um tako fino podešen, da svilu neba svlače na nas… samo kad bi bilo sluha, da ih neko pita, i sasluša. Oni su krojači napretka… no, makaze su uvijek u pogrešnim rukama.
Da, zbilja se radi o drugačije podešenom nizu hemijskih drangulija u njihovom mozgu… no, i alhemija srca im je, pride, blagorodna. Za njih stoji da za svako rešenje imaju dodatno rešenje… ne dozvoljavajući problemima da se umnože. Ispletu stvari tako, da predvide gdje bi igla mogla u čvor da udari. Pa da na vrijeme “račvu” zaobiđu. Ma, prosto, kažu ti kako da sa svojom istinom postojiš.
*
A gdje je onda tvoja istina?
Tu negdje, samo se bori za dah sa drugim istinama… Da, okruženi smo tolikim brojem mostova… opet, naša ćud voli da nas zaglavi u klackalicama. Čim pomislimo “ojha, evo me gore!, vidim drugu stranu obale”, vratimo se u udubljeno mjesto ukopavanja sopstvene svrhe. Zadnjica obično nije teža od glave… ali, bogme pretegne, kad se u nama svakojaka govna nakupe.
Pretvaramo se u parazite, što je još gore, srčemo sami sebe.
Imamo utisak da svako mora da čuje naš glas, naš stav… A, zapravo, radi se o zamjeni potreba… jer, zapravo, ti tražiš da neko čuje, ništa drugo, do tvoj plač.
Tragaš za onim ko sa tobom umije.
“Životom osposobi me!” – vapiš iz dubine.
Pa, kako da ti se pomogne?
A da staneš pred ogledalo i tri puta izgovoriš “Valediktorijanac. Valediktorijanac, Valediktorijanac”‘? Malo ćeš jezik da izvrneš, ali, `bem ga – možda ga dozoveš.
Nadaj se da će magija da radi… uostalo, magijom si dozvao sve svoje baba-roge.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237