“Sve vrijeme moraš izgledati kao da ćeš biti krunisan, makar okončao pogubljenjem.” Ova rečenica, i samo ona, postala je mermerni platir za mnogo toga što decenijama u pristupu čovjeku ne valja. Izrečena je sedamdesetih godina, od strane pogrešnog teoretičara – te izburgijala put do mnogih univerziteta, uključujući najveći broj tzv. motivacionih škola. Dobro je zapamtite, kako bi je na kraju ovog teksta u zaborav sahranili…
* * *
Teorija o “čovjeku bez granica” plasirana je nedugo po njenom zvaničnom izricanju – i poslužila je kao trenažni paket za uzgoj vođa, važnih mentora, uticajnih glava (bilo kog tipa), čitav spektar megavlasnika i velebogataša. Primila se svuda, baš svuda – uključujući sile poput Amerike, Kine, Rusije, Njemačke, Indije, Brazila… Sam naslov “čovjek bez granica” bi kao misao bila raskošna, da nije u svakom slovu izopačena. Uzeto je što valja (iz spektra socio-individulanih vrlina), da bi se kerozinski prenaglasilo – i tako dovelo do pucanja.
Zahtijeva se maksimilizacija samouvjerenosti, toksično držanje dostojanstva, dvorska gordost, odavanje stila i posture kralja… i odbrana ideje koju imaš, po cijenu katastrofe ili kraha. Jer kažu “najbitnija je strast!”. Jeste, sve do momenta dok ne preraste realnost… tada je ništa drugo do agresija. Napaljena agresija.
Da bi vam bilo lakše, možete tek zamisliti ostrašćenog čovjeka sa skučenim rezonima, čija moć zabrinutosti ne korelira sa pameću… zapravo ne morate zamišljati, ima ih svuda. Takvi su, prema ovoj teoriji, idealni primjerci “boljeg” čovječanstva.
Problem se javio vrlo brzo – uslijedila je neočekivana reakcija masa. Ljudi su takve ljude prezirali do soli bola, svaki korak koji bi “čovjek bez granica učinio” smatrao bi se povredom osnovnog procesora – nečeg što se u svrhu ovog štiva može imenovati kao “čista duša”.
No kuga je već zahvatila i ostale slojeve… spontano je došlo do izmjene obrasca vaspitavanja (prvi put evidentirano u Francuskoj, koju godinu kasnije – svuda, uključujući i nas).
Odraz u ogledalu je tako počeo da mrzi lice koje se u njega ogleda.
* * *
“Sve vrijeme moraš izgledati kao da ćeš biti krunisan, makar okončao pogubljenjem” se prelila i na obrasce odgoja djece. Već sada imamo srednjovječne ljude (prva berba), sa nerealizovanim životima koji smatraju da su bogovske siluete. Jedan od najgorih momenata je žilava koščina koja se uglavila i poremetila prirodnost emotivnog skeleta, a podrazumijeva sledeće “ponašaj se da si moćan, iako nikakvu moć nemaš”; “prikazuj postupcima da si bitan, a izgovaraj da si skroman i običan” (a nisi ni jedno ni drugo), pomeni tu i tamo da si prosječan iako intimno smatraš da si “preljepotica” i “predobrica”.
Kao kesa, koja se naduvala zbog nehotičnog vjetra, umislila da ima sposobnost uzleta… ubrzo izduši – i završi na električnim žicama.
Buđ je tako zahvatila cio organizam. Od repa do surle. Bez preskakanja stepenika.
Očekivao se finiš… da vidimo onda kakvog smo ukusa.
Nismo čekali dugo…
Istupio je glavni baja… završni demon, koji je zove “efekat ekstremnog samosabotiranja”.
* * *
Da napravimo razliku. Samosabotiranje je čest ometajući mehanizam – i u svojoj mahuni nije toliko opasan. Posjeduju ga sva misleća bića… preciznije: kada se spotičeš o sopstvene noge zbog povremenih sumnji, nesigurnosti i trema. Ali “efekat ekstremnog samosabotiranja”!… ffff… to ti je moj baćko aždaja sa devet sisa. A iz svake curi gnoj … a ti gutaš li gutaš, dok kroz svaku misao ne propišaš.
Pritiska te kruna koju snivaš… A krunisanje zamijenila samokonstruisana giljotina.
Karakterišu je nekoliko izuzetno teških balvana: 1. pasivna i aktivna agresija, 2. umišljaj da si veoma važan (da se tobom bave, da se o tebi priča), 3. fantomska tuga (žalost za sobom, ali onim kakav nisi u realnosti – otud taj “fantomski” trenutak).
* * *
“Sve vrijeme moraš izgledati kao da ćeš biti krunisan, makar okončao pogubljenjem.” Ela ti. Samo naprijed sa samoujedanjem.
Pa onda prebacuj krivicu na tuđe vilice.
Čovjek bez granica nije isto što i bezgranični čovjek.
Lingvisti bi možda rekli da jeste – i da je stvar formulacije.
Moja baka bi kazala – sinko, to mu dođe kao gorka čokolada, samo bez šećera, ali bogami i bez čokolade.
Ali šta moja baka znade… njen procesor nikada nije overklokovan na sedamdesete.
I na tome ti hvala… carice.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.