Svi smo mi priče bez naslova… Svakom sreća osta dužna darova. Ljuti od brojnih tuga, zarobljeni u predstavi ideja “šta je dobro, a šta ne valja”. Pa čim okusimo nečijih nekoliko pogleda, mislimo “taj čovjek je tu da mi uzme džigericu i samelje rebra!”
Tumačimo druge s čela… udaramo maljem u ista mjesta. Nedovoljno slova za uvid, ali za prezir? – taman koliko treba.
Malo, tako malo fali da pokažemo žlijezde gnijeva, da iz njih štrcnemo koji zub ugriza, jer: “ujedi svakog ko misliš da ujeda!”
A koga bolan?, kad smo svi ko pišljiva pahulja. Čim dotaknemo zemlju – Puf! Nesta.
Kosmos ti je dao miligram treptaja, a ti ga trošiš na kočenje i turiranje oko ega. Nema vaseljena za to vremena! Prosto nema. Pa se čudiš kako je sudba nepravedna: “sve se završi, a ja umrijeh nesretan”. I ela, kad si okružen identičnim barabama. Niko ništa rodu ne doprinosi, a svako grandioznost čeka.
Kako brate? Od čega? Naučimo da se operemo, jedemo i sekamo. Za ostala znanja kažemo: “Neka hvala! Taman mi je knap ovakva glava”. A takvom mozgu dosta prostora da se sjekira, mršti i zakera.
Šta ti se to onda pobogu dešava?
Samo zamka istorije ličnog razvoja… od malena pamtimo rane, pa iz njih pletemo karaktere… pa kad se vez završi… u krajevima se velikim slovima zašareni: “UVIJEK OČEKUJ NEPRIJATELjA”.
Nepogodna rabota naslijeđenih trauma, ponovljenih obrazaca sa morem grešaka, i nezavrnutih šrafova na duševnim konstrukcijama… da je sreće pisalo bi “Uči i shvataj. I stalno napreduj, konstantno se mijenjaj.”
Umjesto damara širine i neočekivanih mogućnosti, nama vlada grč ugroženosti. I primitivni osjećaj sopstvene prevelike važnosti.
A to sledeće ponašanje izrodi: preživljavaj i preživaj.
Eto ga. Dva pogrešna koda u programu života: anksioznost i lenjost. Preživjeti (šta? koga?), preživati (do kad?)
Ako si mislio da je ovo tek odjek iz spetljanog razmišljanja… promisli opet… jer ispisano stanje ima dva imena: Aresijeza ili Marsidum. Pogađaš, oba bogovi – Ares (grčki) i Mars (rimski) – i to čega?, opet si u pravu! – bogovi rata, idoli palih, vladari stradanja.
Stanje koje u prevodu kaže: Rat nije ni počeo, a uveliko traje. Budi oprezan, toliko da te svaka kap mesa boli dok dišeš i hodaš.
Jer, na ovoj planeti, u svakom od istorijskih lukovica, pa kod svakog čeljadeta koje je hodilo po njoj do današnjeg časa – svako instiktivno traži, i u krajnjem nađe – sebi neprijatelja. Aresijeza – kad misliš da si u raljama tigra, a ti naletio na hrčka.
Ovo je bio interhumanistički pristup…
I tu bi fino došla tačka.
* * *
Ne, ne bi… u najgorem, tek zapeta.
Jer, vidi nešto – postoji i drugo viđenje. Sintezično. Ono koje te ne krivi u potpunosti za sve. Koje donekle sklanja teret, pa time grba bude kraća… ali, i dalje ostaješ drugim glupostima ophrvan, pa dođe da si pogrbljen iznutra. Tja. Još jedna kvaka.
Elem, aresijeza.
Nije ona samo naša zafrkancija. Nismo tek tako odlučili da u svemu vidimo opasnost i da do nivoa opskurnog nagona njušimo i nađemo neprijatelja. Vjeruje se da se zapravo radi o životinjskom porivu koje se nije dovoljno otopilo u nama. Te da je ono razlog svih sukoba među ljudima (od ratova, genocida, pa sve do komšijskih svađa i najsitnijih razmirica)… samo, što je naša aresijeza nadograđena “razumom” i specifičnim emocijama. Pa je time umnogome komplikovanija od one koju, na primjer, ima jedan zeka.
Sad se neko pita: dobro, a koja je terapija?
Tu je ljepota kod teških, skrivenih fantoma koji nas drže u šakama. Dovoljno je da ih osvijestimo i prepoznamo. I puf! Nesta.
Bez medikamenata i ležanja po kaučima. No! Ima caka. (naravno da ima) Da bi efekat bio rasprostranjen i vječan – ogromna gomila bi trebalo da učini isto… da ga iz sebe iščupa. Kolektivna autoimunizacija… koja je doduše već napola izvedena, jer su naše duše jedne drugima antitijela.
Sad neko od vas veli: aj ne s…, kad bi bilo tako jednostavno.
I jeste, mamlaze neslani.
Samo fali preraspodjela značaja.
Poput proste istine, kada bi novac uložen u fudbal i fudbalere bio preusmjeren u male institute – neizlečive bolesti bi bile za kratko vrijeme pobijeđene. Da ne govorim o parama iz vojne industrije.
Uzgred, obje počivaju na aresijezama: Bij se!
U međuvremenu, važnost i značaj među sobom ne govore.
Svakom sreća osta dužna darova.
Ali do jednog trena… sve do jednog trena… pahuljice moja bijesna.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237