– Povij taj vrat! Ne gledaj me!
Okrenu lice. Bi to kratak i bolan pokušaj. Obmoti nauljenih kanapa stezali su glavu i ruke – ne dajući ni najmanjem trzaju da se uprkosi.
– Gdje je gnijezdo? – šib biča skubnu još jedan kaiš mesa sa leđa – Kude si ga sakrio? Kazuj!
Ćutao je. Vrištalo mu se.
– Samo neka šaputanja… – vođa divljaka je siktao – … Svuda je samo šaputanja bilo. Dok me mrmljanje nije dovelo do tebe. Nakon devet zima, evo me! Tu sam. Tu si i ti.
Uhvati ga za lice i nabi prljav nokat u sljepoočnicu.
– Ime… – iskezi se – … kako ti je ime?
– Ko… Konstantin.
– Vizantin, a? – dade znak da pritegnu užad – Drugo ime, kako ti je drugo ime? Znam da ga imaš. Sva ta vizantijska govna ga imaju.
Zaječa, ali ne izgovori.
– Kao da je bitno… – udari ga šakom u lice, kost u središnjem dijelu se razlomi i ulubi, krv šiknu kroz nozdrve i oči – Gdje je gnijezdo? Odma!
Zakašlja se. Hrapnu. Ponestade mu vazduha. Snažna prsa nekako zaobiđoše guste navoje, pa uhvatiše dva gutljaja arije.
– I da… i da me raskomadaš… da me kurjacima poluživa baciš… ne bih rekao…
– I da mi kažeš… da mi gnijezdo sam podaš… – osmijehnu se pa mu pomilova lice čvorugastom nadlanicom – … tako bih svakako uradio. Ovako ćeš samo želju da mi utoliš.
Okrenu se put trojice robusnih.
– Raskokoti ga.
Udarali su ga, naprije nogama, pa toljagama. Krv se pripojila užadima i natopila čvorove, pa se kanapi dodatno stegoše oko čovjeka. Da ga zaštite od života. Da mu sporiju smrt prinesu. Masa divljaka, bezubih vilica, a širokih pleća sa uživanjem posmatraše kako se vizantin do ubijanja prebija.
– Gnijezdo? – na momente bi prišao i pitao onog čije se lice iz trena u tren pretvaralo u izobličenu masu.
Odgovor iz te žalostive i tvrdoglave tikve ipak ne bi dobio.
Hitrim potezom ruke izadade naredbu – prekidaj! – i da donesu ulje. Izdigoše jadnika iznad mulja, privezoše ga za nekoliko stabala… visio je ko pauk čija se mreža uplela oko udova. Iz glave mu je curila krv i sjedinjavala sa glibom. A onda su nalili dva bureta po kanapima i pustili da se spora tekućina dovuče do njegovih leđa.
– Gnijezdo? – skoro da je nježno pitao.
Opet ništa. Ništa nije rekao.
– Eh… – kao razočaran uze baklju, pogleda ka zapadu – … uskoro će mrak. Trebaće nam svjetla.
I pruži plamu mogućnost da preskoči sa toljage – da se rašeta.
Naliza se prvo teških čvorova, kad dođe do čovjeka… meso zacvrča. Krik, nalik onom iz paklenog kazana, uplaši nekoliko gavranova. Sad ga je vatra već ždrala… pa se raspomamila, ucrvenjela, razgoropadila.
– Lijepo gori… – divljak se podivi prizoru.
Mulj, pod trzajućim strašilom, dobi dah stakla. Kao da je i zemlji prijalo što se o živu lomaču sabija. Nečeg užasno krasnog bi u prizoru grljenja vatre i čovjekova mesa. Kao da su srasli u kovitlac ljubavi… a nije bilo dima. Iz čovjeka ga, doduše nikada i nema. Duša je, kažu, tečna.
– Gledaj! – viknu jedan što je imao dva zuba prednja – Gledaj unutra! (pokaza put rebara leša)
Otud izbiše dva jaja. Žuta kao komadi kukurznog ljeba.
– Eto ga! – pljesnu starješina – Dodaj mi to! Znao sam da ih je mrcina držala u grudima.
Nališe mulja preko polupojedenog tijela. Lobanja i kosti, sa tragovima mesa. Još se samo donji dio trupla trzao u krpama mišića. Miris pečenja je razgoropadio vukove sa sjevera, pa se čula huka izdaleka.
Krenuše divljaci da izvuku dragocjena jaja… u kojima je spavala snaga moćnih stvorova. Dovoljna da poraze bogove i naprave stotinu puta veće carstvo od Vizantije. Krenuše… ali ne ode kako su kanili.
Kosti se izviše. Mulj se svuče. Tragovi vatre nanovo bljesnuše, samo se ne rasuše. Iz lobanje dva plamena sijevnuše. Iz grla bez jezika poteče…
– Ime mi je Uliks. Konstantin Uliks… i neće biti kako je.
Uspravi se, izdignu iznad zemlje. Sazva ognjene mećave i naredi im da se pogoste.
Preneraženu svitu, računajući i njihove konje… sve pojede.
A leš, u vatri obmotan… sa žutim blagom… ode.
Da ih odnese… da se izlegu nekud gdje je od ljudi pitomije.
* * *
Vrelina. Sve je vrelo kad se primakne… Spapunjaš od pokušaja da se zaštitiš. Misliš da užad stežu, brane da se otmeš. Od ljudi, zlih ljudi ne postoje zidovi… nema odbrane. Jedino snagom prkosa, inata do konačnog trenutka… možeš da pobijediš… zovu ga trijumfom ludaka, pobjeda bez ostatka. A šta ako ima smisla to što se ne predaješ?
Dok ti ulje sporo do kože stiže, dok plam čeka da se uz tebe veže i naliže… mit o sebi, što udara u tebi, da sve može da se preokrene – ne prestaje da iziskuje… da se odupreš.
Sve što treba u životu, jeste da smrt preokreneš…
Ko god kaže da će divljaci da te raskokote, nije imao posla sa djecom Vizantije.
Uliksovo si čedo… a on je bio otac dvije čudnovate ptice.
Jedna bješe feniks… druga Teodora od Zime.
Spapunjaš od pokušaja da se zaštitiš. A ne znaš da ne peče, samo ako plam voljno dodirneš. Strah se tada rasprhne.
Ne savijaj vrat Ulikse. Ti znaš svoje pravo ime.
Milisav S. Popović