– Đe si je bacila!! – šamarajući, čupajući, ujedajući joj ruku kojom se branila. Druga se uplela u teško, vuneno milje čim su obje trupile ispod stola. Zvjerski je ridala, ne prestajući da grize, ko vučica kad joj pomlate štenad… takav plač uvarda nebožje snage, ali usapi i bol iz zadnje jame pakla.
Sve je zvučalo kao lajanje iz mesa, i koštano zavijanje.
– Odbi! Čuješ li! Odbi kučko!! Šta ti je! – gurala je snahu sa sebe – Šta ti je jalovice!!! Na mater šakama!!!
– Nisi mi ti majka!!! – uhvati perčin od pletenica i naglo joj zasuče glavu nazad – Đe si je bacila vještice!!!
– Mogla sam da ti nikad ne kažem!
– ĐE SI JE BACILA!!! – pesnicom posred lica (nešto puče iznad usta) – ĐE SI JE BACILA!!!
– Gorotka… – krv se izli iz nosa – … u Gorotku. Neka je voda ćera!
Čim izgovori, klonulo se previ iznad isprebijane žene, prosu po podu, pa se jedva sakupi, te na koljenima otpuza do vrata. Tu se zaustavi. Gledala je nekud gore, iznad tavana, pa poče da se udara šakama po grudima. I vrisnu, tako žalobno vrisnu, da su se zidovi nakostriješili do najgluvlje kaplje kamena.
Zaćuta, kao da katanac grlo zmanadali. Pa se u trenu osovi. Nešto drugo u nju uđe što joj noge ukrili. Gurnu daščanik i iz kuće izjuri. Potrča, kao što niko nikad ne juri.
– Zlato moje! Srećo majčina! – osta za njom da se vijori.
* * *
Sin je nađe kako (još) sjedi ispod astala. Skidala je sa sebe prosutu masanicu, i skorelu tvar sa grla. Ko bi rekao da pasja tajna bazdi na otopljeni skorup i svkervlju krv.
– Majko? – pritrča joj.
– Kučka je poluđela. – ošinu ga onim sitnim očima – Rekla sam ti ja! Udri! A ti je štediš! Kuja jalova!
– Šta je bilo? Đe je? – već je bio spreman da je iskida.
– Utekla je! Ne dodila! – poče da namješta pletenice – Spremala doručak… pa je ja onako fino pitala kad će sina da rodi?, kad više planira? – uspravi se uz njegova ramena, pa duboko udahnu (ta plitka osobena žrtva) – Ona mi reče kako je čedojatka… i kako sigurno treba da prođe dosta vremena da bi mogla ponovo da začne…
– Nisi joj valjda rekla?
– Jesam! – viknu – Bome jesam! Rekoh joj “Jalova slušaj, nisi čedojatka… Ono onda što si rodila. Rodila si živo. Živo bilo, ali bila popišulja. A takva nam ne treba”! Ovom domu treba sin! Rekoh joj ja! Unuk! Muškarac! Tada skoči i poče da me bije i traži đe sam je bacila! Kučka besramna!
* * *
Oblijetala je uz rijeku. Trčala uz ostrulju. Nadvijala se nad dračom, zagazila u samu vodu. Nešto je pričala Gorotki, pa dlanovima pomicala površinu… Tražila je.
Saznala je da njeno čedo živi. I da nije više čedojatka.
A šta ćeš s tim sada, kukala bila?
Je li ikad sudba bila surovija? Da te srećna spoznaja ubije trenom kad bude spoznata.
Nije znala kako da je zove… ali je dozivala.
Prođoše sati od tumaranja… pa i ona tek tada shvati… Prošle su dvije godine… Nećeš je naći.
Iskorači na kamen što je bio u rijeci.
Stade na njega i poče da gleda mjesto gdje se Gorotka obujila u širini.
Nosnice joj ispuni miris ledene zeleni… pomisli, “možda kosa moje kćeri tako vileni?”
Potraja taj nagli mir… bistrina vode, spokoj sa brda i nebo iznad svega.
Kako nisam znala da si ovako lijepa?
Raširi ruke… haljina se rasplesa.
Odvoji se od stijenja.
Kamen ispod sebe je vidjela.
Letim! O dragi Bože… Letim! – i krenu ženica put neba.
Kikot dječji odnekuda!
– Zlato moje!
* * *
Prođe osamnaest mjeseci. Svekrvi nos ukrivo zarastao. Ali je i dalje kvalitetno disala. Dobila novu snahu. Jedru, poslušniju. Nije ta mnogo pitala. Ono, opet… nije ni neka domaćica bila. Lošu masanicu pravila. Ali, hej… “ljudi smo!”, pa joj nova majka nije zamjerala. Tačnije, ne toliko često, koliko bi htjela. Isto je neke stvari kod sebe promijenila.
“Sve ću da trpim, samo da ne bude popišulja.”
A pošla bi krletna žena… sva od časti i dobrih namjera… pošla tu i tamo do Gorotke, pa se uz nju prošetala. Nešto bi prcovrlila kroz zube, neke molitve iz “Svetog pisma”… tja, bila je pobožna odiva. Pa bi u rijeku pljunula, i rekla:
– Neka ih voda ćera!
Prođe još nešto vremena… ona jedra snaha zapupila. Svekrva prste od nervoze lomila… No, sve na kraju bi bez sjekiranja!
Ova nova, rodila kako treba!
Lijepe li priče, srećnog li završetka… ono što ne valja, voda je odnijela.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.