– Koliko je sati? – Još petnaest minuta… – A, da smo se na krov ispeli? – Što? – Pa bolјe se vidi. – Ne bismo mogli kauč da iznesemo… – Jes vala. – Strah te? – Ma kakvi! – U redu je i da...
– Ja sam joj ćerka! Pustite me! Visoka kapija se otvori… taman toliko da se jedva provuče. Zenice joj uštipa kiseli smrad utvrde. Mirisalo je na prestaralu šumu i lisičje kože, što su se sušile poslagane na buđavim buradima. Iz njih je još isparavala...
Krajem oka je propratio tuđa čuđenja. Čaprom osjetio njihovo uzmicanje. Dah plitak, korak težak i brz. Kao u ranjena lava što zaobilazi druge lavove. Stezala ga je u grlu guka od sabijena plača… hitro pulsiranje niz vratne žile, i nakostriješene...
Zamolih praoce da dozvole da pristupim skriptama… da na tren pozajmim svitak… i pokušam da prepričam saznanje o mladiću kog su ljudi, ne vremena, isjekli sekutićima. * * * Akana (od roda Tikara) odnjegovali su jagnje i sova. Mati mu bješe slabašna žena, pa...
Prostor obuhvaćen pogledom, tako nazivaju horizont… no, tačke spoticanja ga učine koritom. Plaši me čovjekova brzopletost u svemu… posebno kada razjaren traga, pa u trčanju izgubi stazu… samo zato što mu na stazu ne naliči. Time ograničenost preuzima...
