Baš trun trenutka prije nego što je bijedan odgovor zalajao u glavi (“Gotovo je!”), drud ga stegnu za lice i viknu “Saberi se! Dovedi ždrebe! Odmah!”. Nije se pomicao… samo je blenuo u novorođenče. Rupa na sitnim grudima, i sve ređi...
Liči na kozju stazu, ali nije. Koze tuda ne prolaze. Ukazaće se odmah, čim zaobiđeš sve ono grdobno kamenje. Pođi njome i hodaj dok ne istrošiš korake, čak i tada ostaće još od vijugave trapatnice… kad prestane, stići ćeš do mene. Saznaćeš što niko nije, ali...
Prošlo je godina, ne mnogo, ali je njemu svaka izgledala kao stoljetna. Sada, na visokim zidinama, od kamena i tuge iz njegovih kostiju sazdanim, stoji i posmatra gorštački svijet koji će uskoro postati njegov… možda. – Zove vas… – glas nobla...
Davali su im Propranolol… tačnije, verziju propranolola, koji su u to vrijeme zvali Inderal E. Po povratku astronauta sa misije, pod naznakom “hitno”, pojedinačne ekstremne doze, intubirane su sa drugim beta blokatorima – čineći da bubrezi...
Odveslali su do sredine jezera. Osvrnuo se ka obali – kad je bio siguran da nema nikoga, izvuče telefon i baci ga u vodu. Dade mu znak da uradi isto. – Mislim da je bezbjedno. – Pričaj. – riđa glava na širokom vratu prozbori, uvježbano...
